Прије десетак дана са Дадом сам договарао како да урадимо један интервју и видео прилог о томе како је спријечила тровање грађана и ријеке Требишњице погрешном дератизацијом коју је открила. Данима је падала досадна киша, било је јако невријеме, па смо се договорили да сачекамо лијепо вријеме и сунчан дан па да онда урадимо разговор уз Требишњицу, не само о томе како је Дада алармирала јавност и институције, већ како је живјети на разним свјетском меридијанима и како би друштво у Шпанији и Мексику реаговало на сличан проблем. Сунце се напокон појавило, али нажалост Дада више није са нама. Све се одиграло тако брзо да човјек остане без даха и текста, јер је тешко наћи ријечи којим би се описала њена харизма и доброта.
Све се одиграло муњевито и нестварно, као у неком невјероватном хорор филму. Када ме је прије пар дана пробудио Пеца, Драган Анђелић, наш заједнички пријатељ, и рекао да је Дада изненада имала мождани удар и да су мале шансе да преживи, нисам могао да повјерујем да се то догодило неком ко је био здрав, неуморан, у сталном покрету, спортски тип, војник, пуна елана и животне енергије.. Даду сам посебно цијенио и волио као искреног другара јер је била храбра, праведна и одважна, имала став и увијек била спремна да се супротстави моћницима због неправде и опште ствари, било да се ради о петицији о очувању старина у Старом граду, раду азила за псе или окупљању Правде за Давида, које је организовала у Требињу када је већина ћутали.
Дада и ја смо генерација, ишли смо скупа школи, исти разред у требињској Гимназији, зезали се, дружили и провели дивне тренутке присјећајући анегдота из дјетињства и младости. Као и многи из наше сјајне генерације, која се расула широм свијета, и Дада је свој хљеб са седам кора зарађивала часно у Авганистану, Шпанији, Мексику, радећи опасне и тешке послове. Животиње, посебно пси, били су њена страст, а била је познат инструктор паса, изводила скупе обуке и дресирала псе да откривају дрогу, експлозив, мине, нестале особе… После специјалне обуке у Израелу постала је инструктор К9 антитерористичких тимова. Имала је своју фирму у Шпанији, обучавала је псе и људе, сарађивала са полицијом, војском, фирмама и организацијама широм свијета које се боре против криминала и тероризма, стекла велики углед и репутацију.
Уз кафу смо причали о даљим плановима, кад прође корона, а био сам одушевљен како је са стилом и укусом, од херцеговачког камена, тешко зарађен новац из свијета донијела у Требиње, са својим сином Стефаном и породицом израдила апартмане и локал у требињском Старом граду. Нажалост све је прекинула трагедија која је шокирала цијело Требиње, јер вјерујем да нема Требињца који није познавао увијек веселу и насмијану Даду.
Прије Даде, на исти трагичан начин изненада нас је недавно прерано напустила и добра Дара Руњевац, још једна сјајна дјевојка из наше генерације са којом се прерано поиграла судбина. И покојна Дара и Дада увијек су ми пружале подршку, разумјеле моју борбу против вјетрењача, јер су се и саме бориле на свој начин против неправди, и хвала им за сваки коментар, пријатна дружења и разговоре које ћу памтим. Нека је покој души доброј Дади и Дари, као Јелени, Бојану и Ружи, који су нас раније напустили.
Небојша Вукановић
