После дуго времена дошао сам за викенд до Београда да обиђем родбину и старе другаре, гледао фантастичан евролигашки дерби Црвена звезда и Партизана у Арени, а онда и утакмице у завршници Свјетског првенстава у фудбалу. Морам признати да је за мене велико изненађење, које изгледа као чудо невиђено у филмовима Живка Николића, да се у Београду навија за Хрватску. Био сам са својим старим другарима у једном угоститељском објекту у Новом Београду, и морам признати да сам остао у шоку када сам видио како се псује кад је Бразил повео, те како гости скачи и навијају када је Хрватска изједначила, а потом и прошла на пенале.

Нисам сигуран да би неко смио на сличан начин да на јавном мјесту, у ресторану или кафићу у Загребу, Сплиту или Дубровнику, навија за Србију, и вјерујем да би га неко напао и да ни имао непријатности. Али то је демократија и вријеме, које допринесе да се тензије између нација и држава које су биле сукобљене снизе.

Не навија се за Хрватску само у Београду, већ и у Бањалуци, посебно у редовима владајућих, што је и за очекивати имајући у виду присне односе Додика са Хрватском, Милановићем, Пленковићем, Човићем. Додик је мудар и неће јавно да призна да се искрено радује побједи и навија за Хрвате, али је његов Денис Шулић, бивши потпредсједник Народне скупштине Републике Српске и председник Младих социјалдемократа, пуно транспарентнији и јавно је на друштвеним мрежама подржао Хрвате објављујући слику Луке  Модрића на свом профилу.

Хрвати су показали борбеност, упорност,  играју добро и заслужено постижу успјехе у фудбалу, као ми некада у кошарци и одбојци. Нису сви Хрвати екстремисти који мрзе Србе, али нажалост и на Свјетском првенству је било пуно оних који су исмијавањем прогона 250 000 Срба из Крајине, провоцирали нашег Милана Борјана, голмана Канаде и Црвене звезде, који је као дјечак у Олуји морао побјећи из Крајине, слично као и Милош Дегенек, који игра за репрезентацију Аустралије.

Нек се комшије радују и веселе, имају разлога, али никако не могу да схватим патолошку мржњу према Србима, које нажалост и даље имају и гаје поједини екстремисти, иако су Срби протерани и нестали са вјековних огњишта са подручја Хрватске, као што не могу да схватим ни мазохисам оних чије су породице страдале, а који не примијете увреде Борјана и српског народа.

Мржња је лоша, ма са које стране долазила, ником не може донијети ништа добро, треба радити на нормализацији односа и истинском помирењу, на свим странама, како се ужасне ствари из прошлости не би понављале, али свакако да треба добро познавати националну историју, посебно дешавања у 20-ом вијеку, јер је људски праштати али никако заборавити.

Небојша Вукановић