Од мартовског погрома 2004. године и претходни агресије и бомбардовања НАТО-а на Србију 1999. године, никада у новијој историји није било теже Србима на сјеверу Косова и Метохија. Уз помоћ запада и међународне заједнице, која Саопштењима пилатовски пере руке осуђујући јавно потезе власти и полиција Аљбина Куртија а суштински подржавајући његову унитаристичку и антисрпску политику, дошло је до новог великог таласа егзодуса Срба, прије свега из четири општине са апсолутном српском већином на сјеверу, Зубиног Потока, Звечана, Сјеверне Косовске Митровице и Лепосавића. Довољан је податак да је лани у Лепосавићу у основну школу уписано 200 првачића а ове године свега 39, и сваки коментар је сувишан.
Тужно је гледати слике како се у чисто српским срединама на сваком мјесту и кораку скидају тробојке, заставе и грбови Републике Србије а постављају обиљежја самопроглашеног Косова и власти у Приштини. Срби на сјеверу, као и другим дијеловима Косова, поднијели су велике жртве да би се одбранили и опстали на својим вјековним огњиштима, задржали институције Србије, а онда је све уништено погрешном политиком, потезом пера, попуштањем пред уцјенама и ултиматумом запада, потписивањем штетних споразума, од Бриселског 2013. године до Вашингтонског, Охридског и Француско-Њемачког, којима су укинуте све институције Србије на сјеверу а умјесто њих на силу се сада успостављају албанске.
ИЗДАЈА. То је једина ријеч која описује стварно стање на Косову и Метохији, а догађа се упираво ово на што сам у безброј наврата јавно упозоравао, од када је Ивица Дачић још 2013. године у зао час за Србе ставио параф на Бриселски споразум. Питам се гдје је сада Марко Ђурић, бивши шеф Канцеларије Владе Републике Српске за Косово и Метохију а сада министар вањских послова, који је након потписивања Бриселског споразума говорио како смо разбили Албанце са 5:0 и како ће Срби формирати Заједницу српских општина као и челници Српске листе, која је филијала владајућег СНС-а, и други политичари чија је погрешна политика и прихватање лоших споразума довели до тога да се готово трећина Срба иселила са сјевера Косова и Метохије, посебно од инцидента који се договодио у манастиру Бањска у коме је настардао један Албанац и више српских младића и који никада није расвијетњен.
Гашење српских институција, укидање српских пошта, телекомуникација, енергетске мреже и локалних самоуправа и увођење тзв „Косовске“ полиције, правосуђа и институција, успостављање граничних прелаза Јариње и Брњак, претварања административне линије у границу, улазак па напуштање приштинских институција, изазвало је гњев, очај, апатију и безнађе Срба, којима се сада отима и имовина и станови, као што је то случај са радницима Трепле и других фирми после 30 година боравка у њима јер их Приштина претвара у „своје“. Тужно је што сви сад ћуте и стављају главу у пијесск и што нико од власти у Београду, који су најодговорнији, не дође на сјеверу Косова и Метохије, разговара са народом, положи рачуне и преузме одговорност.
Тужан сам кад видим шта се догађа са нашом браћом на сјеверу многострадалног Косова, али и немоћан да било шта урадим и помогнем. Жао ми је што ћути јавност, из страха да се не замјере моћницима, што гласно ћути наша Црква, патријарх и владике, као и већина политичара и интелектуалаца у Србији и код нас у Републици Српској. Велика су искушења пред нашом нацијом и у наредном периоду, а надам се да ће наша браћа на сјеверу Косова и Метохије, у Звечану, Зубину Потоку, Митровици, Лепосавићу, околним селима и мјестима, издржати и овај велики притисак и искушења. Апелујем на њих да некако пронађу снаге и издрже, мада знам да им преварњним и остављеним на цједилу није лако, јер ће проћи ова ужасна времена а ваљда и нас, након деценија падова, националних пораза и тумарања, напокон обасја једном сунце, донесе срећу, сигурност слободу и правду.
Небојша Вукановић
