Данас је дан Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца, али и Војске Републике Српске, која је формирана на данашњи дан тешке ратне 1992. године. Војска и њени војници одиграли су кључну улогу у одбрани и стварању Републике Српске, поднијели велику жртву за слободу, али, нажалост, послије рата су заборављени, обесправљени и понижени од стране Републике за коју су се борили.

Прошло је 26 година од потписивања Дејтона и завршетка рата, и, нажалост, за многе је касно да се неправде исправе. Тужно је гледати демобилисане борце, који су дијелове свог тијела уградили у темеље Републике Српске, како живе на ивици егзистенције, боре се да некако прехране своје породице, и које Зла маћеха понижава са понижавајућих 100 марака.

Пуно је неправди и много тога се нагомилало у протеклих 25 и 30 година, превише је бораца и народа који се пати и преживљава на рубу егзистенције. Покојни Рајко Делић, мученик и испосник из Власенице чија су три рођена брата погинула у Отаџбинском рату у Војсци Републике Српске, који је преминуо исцрпљен од глади, сиромаштва у кући без струје, слика је разореног друштва у коме живимо и срамног односа државе према борцима.

Однос се мора промијенити из коријена, а борци заслужују бар минимум поштовања и достојанства, сигурност и живот достојан човјека 21-ог вијека, а за то је неопходно само мало више солидарности, правде и праведнија расподјела у друштву.

Надам се да се рат и страдање неће више поновити на овим просторима, јер га је било и превише у крвавом 20-ом вијеку, да ћемо сви на Балкану извући поуке из прошлости, али и да ће се однос државе према борцима промијенити, да ће демобилисани борци Војске Републике Српске и Војске Републике Српске Крајине који живе у Српској, имати поштовање и положај у друштву који заслужују, те живот достојан човјека.

Небојша Вукановић