Преносим у цјелости нову колумну нашег Бојана Милићевића, о Ђекни, држави и покојном Зефу Дедивановићу који је у култној серији „Ђекна још није умрла, а кад ће не знамо“ тумачио лик Јоксима.

Прије неколико дана напустио нас је Зеф Дедивановић – чувени Јоксим из „Ђекне“. Одувијек ми је прва асоцијација на Јоксима она сцена кад му Радосав тражи паре за коња ког му је продао, а он одговара: „Еве мене ташна, еве мене машна, шемшир ми на главу, службено сам лице, у општину радим, штембиљ ми при руци“.

(Радосав одговара: „Јадне државе, на шта јој је штембиљ спао“). Књижевност је кроз цијелу своју историју често описивала ситног чиновника, понизног пред влашћу, а лукавог и препреденог према слабијима, али је Живко Николић у Јоксиму надмашио чак и мајсторе руског реализма.

Појава бахатог партијског полтрона који се заклиње ријечима „службе ми моје“ тада нам је изгледала као пародија.

Данас, препознајући озбиљност иза пародије, присјећам се још једне сцене. Радосав, сад већ бијесан, опет тражећи свој новац, долази пред Јоксимову кућу, а овај, уплашен, говори: „Ђе ми је сад патрола? Ђе је милиција? Држава је нападнута!“

Звучи познато?
Јоксиму смо се смијали, али он је био једини у селу. Сад више није смијешно. А пошто смо тренутно сви у улози опљачканог и превареног Радосава, можемо само поновити његову реплику: „Погле државице! Куку мене за њом!“

Бонус видео: Сатирична пјесма „Моја домовина“ чувених црногорских сатиричара „Буксоваца“ екипе “ The Books of knjige“..

Бојан Милићевић