Кад добијете задатак да пишете коментаре са лажних или личних профила – осјећате ли се као робови?
Кад вас приморају да присуствујете партијским скуповима – осјећате ли да нисте слободни?
Кад вам замјере што пијете кафу с пријатељима који су против њих – осјећате ли се као да сте свезани?
Кад вам нареде да скупљате гласове да би они добили милионе, а ви мрвице – осјећате ли да сте издали себе?
Кад лијепите плакате након пет година студирања – осјећате ли се осрамоћено и понижено?
Шта вам вриједи посао у државној фирми ако у болницама нема ни инфузије?
Хоће ли вам странка моћи спасити живот ако сутра, не дај Боже, завршите на злогласном УКЦ-у?
Шта вам вриједи новац који вам дају пред изборе ако ће вам сутра дјецу учити њихови најгори и најнеписменији кадрови?
Хоће ли вам странка моћи средити да вам та интелектуално и морално уништена дјеца сутра с правом не окрену леђа?
Шта вам вриједе ситни подстицаји ако ће сутра, као што је почело, све ријеке оковати тајкунским мини-хидроцентралама и посјећи све шуме које су нам остале?
Хоће ли вас странка моћи спасити од канцерогене животне средине?
Њихова дјеца сигурно неће одрастати овдје. Неће се лијечити овдје, неће их учити неписмени кадрови које су нама наметнули, неће удисати отрове и пити загађену воду. Њих већ чекају станови у европским и свјетским метрополама. А нас? Шта чека нас кад овај ураган протутњи и остави пустош иза себе?
Бојан Милићевић, кандидат За правду и ред листе Небојше Вукановића за посланика у Народној скупштини Републике Српске у Изборној јединици 9
