Дошао је и тај дан, вријеме да станем „на луди камен“, и велико хвала свим гостима и сватовима, породици, родбини и пријатељима, као и стотинама добрих људи који су ми писали и честитали, а којима ћу одговорити током дана. Све је протекло како треба, са добром мјером и укусом, а највећи дио добре организације пао је свакако на супругу јер ми мушкарци најчешће не обраћамо превише пажње на детаље и декорације.

Прво велико хвала Зорани, што је одлучила да ме прати, има стрпљења и разумјевања, јер треба се уклопити у динамичан ритам те истрпити мој темперамент и темпо. Хвала родбини у драгим пријатељима који су превалили велики пут да дођу на вјенчање, од Београда и Новог Сада, Зрењанина, Будве, Дубровника, Баната, крајњег сјевера Европе до далеке Дохе и Катара одакле је долетио стари, искрени и добар пријатељ, а сада и кум Дражан Ерић, као и старим кумовима Шушићима, Шошама, Салатићима.

Хвала колегама посланицима из опозиционих скупштинских клупа и странака, саборцима са Листе за правду и ред, који су дошли из свих крајева Српске, као и Ђорђу Ђорђићу, колеги из Народне скупштине Србије. Велика захвалност што су нашли времена старим пријатељима из гимназије, колегама из студентских дана као из медија, са којима сам годинама радио и сарађивао, који су испратили вјенчање уз разумјевања што приватни живот и породицу држим далеко од очију јавности.

Без добре свирке не би била онако сјајна атмосфера, и посебно морам да се захвалим сјајним музичарима и пјевачима, Драгани из Бањалуке, хармоникашу Алекси Валентићу, неуморном Буткету, Марку Бутулији, те Мухарему Хадровићу, његовом сјајном бенду и музичарима. Мухарем има и стас и глас као Чола, све је оставио без даха својим наступом и пјевањем, и велико му хвала што је нашао времена и возио до Требиња. Велика захвалност и љубазном особљу Свадбеног салона Афродита, јер је од хране, услуге, амбијента све било савршено и на високом нивоу..

Радни дан почео је јутрос у 7, сутра је почетак редовне сједнице Народне скупштине Републике Српске, и полако настављамо по старом. Јуче је био први дан, од како сам прије 12 година покренуо блог, да нисам написао и објавио неки текст али сад нема стајања, до коначне побједе.

Небојша Вукановић