Премијера Даре из Јасеновца, дирљивог филма у коме је кроз страдање једне породице само дјелимично описана велика голгота и масовно страдање Срба и Јевреја од усташке руке у Јасеновцу, Пагу, Јадовну, Керестинцу, Шурманцима, Коритима, другим логорима, јамама и масовним стратиштима злогласне фашистичке Независне Државе Хрватске, изазвао је снажне емоције код гледалаца. Најбољи режисери и глумци не могу ни приближно дочарати пакао, мучење, звјерства и варварство усташких логора и фабрика смрти, а штета што филм није снимљен раније, за вријеме Југославије, јер можда би страхоте ужаса и страдања предуприједиле рат и страдање 90-их.
Историја треба да нас учи да извучемо поуке из тешке и крваве прошлости, да се рат, страдање, ужаси и патње на овим просторима више никада не понови јер је Балкан исувише натопљен крвљу невиних жртава.
Поред филма, велики утисак на све оставила је невјероватна дрскост бесрамног лицемјера који је продао и предао јасеновачку грађу Хрватима преко Американаца, увриједио и понизио жртве геноцида и цијели народ овим срамним чином велеиздаје, а онда синоћ одглумио представу дирљивог националисте и патриоте са емоцијама организујући пријем за глумце филма Дара из Јасеновца. Не само да је лицемјер организовао пријем, како би преко режимских медија покушао придобити који јефтини популистички поен, већ је себи дао за право да цитира Андрића и говори о слободи и страсти за истином, коју убија и прогони на сваком кораку.
Потребна је велика храброст, поред дрскости, да неко ко је продао јасеновачку грађу Хрватима и деценијама отворено ради за хрватске интересе, сада пред премијеру филма о Јасеновцу организује пријем за младе глумце не би ли добио неки јефтини политички поен, мислећи да је његов народ марва која све лако заборавља и не зна сабрати 2 и 2.
Не само да се никад није покајао и упутио јавно извињење нацији због чина велеиздаје, већ је чак своју издају пилатовски правдао лицемјерним тврдњама да је грађу предао јер Република Српска није имала адекватно мјесто за њен смјештај. Имао сам прилику да из прве руке од ратног кустоса Сима Брдара сазнам како је пред крај рата спасио грађу и пребацио је у Козарску Дубицу, и шта се све послије рата дешавало, како се грађа сада крије у депоима како би се од свјетске јавности сакрили докази о размјерама злочина и страдања Срба и Јевреја у фашистичкој Независној Држави Хрватској.
Нико никада прије њега није трговао костима својих предака и мученика, предавао их у руке њиховим џелатима. Опрости му Боже, не зна шта ради.
Небојша Вукановић,
