Клавир Јована Дучића који се налази у Музеју Херцеговине у Требињу купљен је тридесетих година прошлог вијека. Дучић га је купио за стан у Београду и питање је реално да ли га је икада користио. Као такав, клавир је посредним путем завршио у Требињу, најприје преко приватног лица, а затим преко Епархије Захумско-херцеговачке и приморске, па у Музеј Херцеговине.

Да ствар буде интересантнија према том клавиру је однос био катастрофалан. Клавир је имао боју дрвета, све док тадашњи музејски дјелатник није одлучио да га префарба у црну боју. Замислите скандал да експонат музеја офарбате и да то прође некажњено. Ето какав је однос био према том експонату годинама.

Још скандалозније је што садашња директорица указује на то како клавир треба рестаурирати и то за 20 000 евра, док је сама поставка Јована Дучића склоњена од јавности. Гости и посјетиоци Музеја могу само да виде дио поставке, само камену пластику, док је све остало склоњено. Због тога се радници Музеја морају извињавати гостима који дођу баш због те збирке.

Зар не би било пожељније и за Музеј и за Град да се уради репрезентативна збирка/поставка Јована Дучића и да се међу свим туристима зна да је она баш у Дучићевом граду. Наравно од тога нема ништа, за сада, јер процес те рестаурације траје годинама. За то слуха нема ни Град ни директорица, али зато има слуха за носање камене пластике Дучићеве збирке од града до града региона.

Тужно је што ту исту пластику носају и „килаве“ (неки експонати су тешки и преко 100кг) се радници и кустоси Музеја. Ово је само један од примјера односа према експонатима од стране директорице, обзиром да је и добровољачка застава из Првог свјетског рата склоњена од очију јавности. Тај вриједни експонат купи прашину неке од мрачних просторија и нажалост није једини.

Ето такав је однос према култури у нашем Граду, а свима су им уста пуна културе и Јована Дучића, чија родна кућа чучи на непознатом, зараслом и пропалом локалитету!

Лазар Радан