Наше је друштво упркос водећим политичким елитама и њиховим медијима у доброј мјери разорено да је за многе “политички опасно” да се уопште баве неком темом која се десила преко ентитетске границе.

Разумљиво, с обзиром да и једна и друга (а обје непријатељски настројене здравом разуму) страна једва чекају да изговорене ријечи пребаце на своју воденицу и на ријечима у том моменту зазвуче максимално патриотски.

Ипак, сви иоле разумни, интелигентни, нормални и слободни људи знају да је та њихова реторика у потпуној супротности са њиховим дјелима, што даје посебан мотив да се престане замајавати ионако изманипулисани дио народа који више није у стању да види даље од свог носа. А и задњице.

Елем, дајем пуну подршку младима који су у Сарајеву устали против система и који полако тјерају своју власт на одговорност и какве-такве промјене, јер смо буквално по ко зна који пут, а све чешће и чешће нам се то дешава, дошли у ситуацију да више није безбједно живјети у овој земљи, било да се возите путевима, било да чекате трамвај, било да спавате у кући…

Сигурно је да и тамо на улицама, као и свугдје у сличним приликама, многи желе да промовишу своју идеологију и искористе племенит циљ окупљене масе.  С тим у вези – пуна подршка омладини која је извиждала и отјерала “Антидејтон” са протеста код Земаљског музеја.

Ништа мања табу тема нису протести студената у Србији и пад надстрешнице у Новом Саду у нашем политичком хабитусу. Колико год да нас је који дигну глас кад су овакве ствари у питању – мало је, а посебно у оваквим временима гдје је исувише присутна “аутоцензура” по систему “не офирај се, гледај себе”.

Стога, саосјећање са жртвама и њиховим породицама и подршка борби за голи живот у овој земљи је најмање што нам је обавеза.

Ђорђе Вучинић посланик Клуба за правду и ред у Народној скупштини Републике Српске