Гостовање Јелене Тривић код Емеле и Кликсу и хвалоспјеви о Александру Вучићу, кога и даље отворено подржава и сиви му се, провокативне тврдње да у Србији тобоже има превише слободе и демократије, које нисам могао да прећутим због јавности, навела ме је да пратиоцима појасним генезу распада некад младог трија опозиције који је вратио наду у промјене после пораза 2018. године, посланика који су ушли у Народну скупштину Републике Српске, Тривић – Станивуковић – Вукановић, те утицај Србије и њеног предсједника Александра Вучића на његовом растурању. У почетку смо сво троје имали став према властима у Србији, који су кључни ослонац Додика, нисмо подржавали антисрпску и анационалну политику подржавања режима који разара Републику Српску, али се ситуација полако мијењала и на крају сам, са Листом за правду и ред, остао једини који није промијенио став и на кога Вучић и Београд немају никакву утицај јер нас нису помогли финансијски, политички, организационо и на друге начине.

Станивуковић је у младалачком заносу скидао транспарент са тунела од Бањалуке према Добоју, на коме је уз слике Додика и Вучића писало „свјетло на крају тунела“, док је Јелена Тривић одмах после Општих избора 2018. године писала отворено писмо предсједнику Србије, критикујући његово мијешање  у изборе, подршку Додику и лажне оптужбе како Енглези подржавају Младена Иванића, али су се онда ствари промијениле а и Драшко и Јелена из својих разлога почели су да подржавају и хвале Вучића, додворавају му се очекујући узвратну подршку.

Вучић са опозицијом игра двоструку улогу. На једно око намигује и шаље сигнале како му је Додика преко главе и да ће тајно подржати његов пад, тражи од појединаца у опозицији да га слушају и повуку суицидне потезе, а суштински игра за Додика и одржава га на власти. Нисам био дио тима и не знам детаље, али вјерујем да је из Београда стигао приједлог Јелени Тривић да не изађе на дуел са Додиком на РТРС-у, што је била лоша одлука, потом да се састане са Шмитом пред кампању, што је дало муницију режиму за славе напада, те изјави да се не би састала са Путином, што је било политички погубно, и уз праћење Додика и понављање његових ставова и односа према Београду топило предност јер опозициони гласачи у Републици Српској не воле Вучића, посебно не његово величање и хвалоспјеве.

По налогу Београда Јелена Тривић је после избора 2023. године поцијепала ПДП, по налогу Београда који је слао Адама Шукала и поклисаре који су фанфарама и ватрометом формирали Народни фронт, купећи посланике СДС-у, ПДП-у и ДНС-у, трујући тако односе а  вјерујем да је крајњи циљ Вучића био да се она злоупотријеби како би додатно затровао односе у опозицији. Врло брзо након извлачења из ПДП пуштена је низ воду, подршка је слабила а Трнинић је по налогу Бањица и Београда из Народног фронта прешао у Уједињену Српску Ненада Стевандића, и то послије само пар мјесеци проведених код Јелене по изласку из СДС-а.

Станивуковић не мора да се толико додворава Вучићу, јер је финансијски самосталнији, али користи сваку прилику да покаже лојалност и затражи политичку подршку из Београда, мислећи да је то пресудно. Од 2012. године и доласка СНС-а на власт Вучић све карте ставља на Додика, кључан је за његов опстанак, а са мало могућности мрвицама подржи појединце у опозицији, како би играо на боје стране, и у случају промјена могао заузети страну и тврдити да је његова улога била кључна.

Са Србијом треба имати коректан однос, сарађивати на свим пољима, али никако се не треба мијешати, посебно не слушати поруке разних изасланика и поклисара из Београда које Вучић шаље са ове стране, јер је то играње на погрешну страну. Уздају се у се“ и у своје кљусе, каже стара народна пословица, а у наставку у видео прилогу погледајте кратак видео осврт на улогу Вучића у разарању опозиције и одржавању Додика на власти…

Небојша Вукановић