Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца крајем 1918. године био је огроман и највећи позитиван искорак за обичног човјека у Гацку у цјелокупној његовој историји рачунајући ту и предтурски период. Овај искорак донио је мноштво позитивних промјена у свим сферама и сегментима његовог живота.

Циљ ове изложбе стога је обнова сјећања на једно вријеме у коме су Гацко и Автовац, и поред свих тешкоћа које су на нашем простору константа, држали и хватали корак са савременим кретањима у којима се из темеља мијењала затечена свијест и друштвена структура. „Излазило се“, како пише Ристо Грђић, „ из уских патријархалних оквира и стварала нова модерна држава.“

У времену, нажалост, опипљиве стагнације у којој живимо сјећање на период у коме је воља за напредком била изражена дјелује нам као својеврстан подстрек за повратак елана и вјере у живот нашег завичаја и његове носиоце Автовац и Гацко.

Захват у историју наведеног периода који овом изложбом правимо циљан је и непотпун али довољан за приказ жељеног – да смо били на путу разбијању вијековних стега, путу грађанске еманципације и искрених тежњи ка свеопштем препороду после вијекова туђинске окупације.

Намјера нам је, дакле, да освијетлимо одређене моменте из грађанске, школске, црквене, односно цјелокупне друштвене историје Гацка и Автовца, укажемо на позитивне примјере и прикажемо позитивну слику једног у много чему систематски оклеватаног времена. Истакли смо тако људе и догађаје који су били темељни носиоци и активни учесници процеса о којима говоримо, дочаравајући у исти мах урбанистички изглед али и унутрашњи живот тадашњег Гацка и Автовца.

Учинили смо то приказујући на двадесет и седам паноа (сваки од њих величине је једног метра квадратног) фотографије и разгледница из датог периода, затим неколико десетина оригиналних архивских докумената и скоро педесет чланака из тадашње штампе као и изводе из литературе који нам приближавају овај дио наше историје.

Пред нама тако, опет, дефилују ликови скоро заборављене елите чији је значај у многоме превазилазио границе нашег тадашњег среза од којих су неки, попут Радмила Грђића, Јефта Перића или Риста Ђурића и Авда Хасанбеговића, скоро па потпуно заборављени. Ту су, наравно, и ликови наше тадашње елите који су претрајали у колективном памћењу попут Краљевог гуслара Илије Вуковића, или знаменитих личности Васиља Грђића, Пера и Ђока Слијепчевића, Митрополита Петра Зимоњића или проте Видака Вишњевца и других.

Приказана архивска документа прикупљених током наших истраживања у Архиву Југославије и Архиву Србије, с друге стране, свједоче нам да је по ослобођењу ваљало кретати испочетка и обнављати скоро све, од кућа до јавних зграда и Цркава које су нам, све до једне, биле оштећене. Из приказаних докумената видимо, на примјер, како су изгледали печати неких од тадашњих црквених општина, ко су били чланови црквених одбора али и сазнајемо неке потпуно заборављене чињенице попут оне да је народна основна школа у Гацку носила име Краља Петра Првог Ослободиоца.

Чланци из новина, пак, говоре нам да су вијести из Гацка и Автовца доспијевале у ширу јавност Краљевине. Направили смо, рекосмо, избор од педесетак чланака који говоре о нашим мјестима користећи се архивом више тадашњих листова као што су: „Време, „Правда“, „Зетски гласник“, „Тежак“, „Соколски гласник“ и тд.

Од свих њих с’ намјером смо апострофирали вијести које се односе на хтјење и дјеловање Соколског покрета који је у своме јеку тридесетих година, према расположивим подацима, у Гацку имао 1 200 чланова окупљених у четрнаест сеоских соколских чета у Гацку и шест у Автовацу.

Изложбу смо обогатили и изводима из литературе који нам, како казасмо, додатно шире видике и освјетљавају назначени период и наш срез у њему, па тако читамо путописе знаменитих Григорија Божовића и Ћамила Сијарића док нам унутрашњи живот варошице Автовца слика Сафет Хасанбеговић а тадашњи изглед Гацка, кућу по кућу, Блажо Говедарица.

Припремајући ову изложбу на уму су нам биле ријечи Риста Грђића о томе како је „наш народ којем су стољећима владали разни туђински завојевачи, и који је у историји научио само да руши и пали рођена огњишта, почињао сада да подиже и гради, не себи него заједници, да подиже свој конструктивни дух и буди своје стваралачке снаге.“

Пишући о своме Гацку Грђић на једном мјесту сумира и каже:

„Од мале и учмале средине ми смо створили једну културну и уљудну средину, у којој живот није био досада него вјечити покрет“.

Скоро стотину година послије ове ријечи могу бити истински путоказ и задатак за данашње генерације Гачана и Автовчана.

Слике старог Гацка и Автовца разасуте су по беспућима интернета и објављиване на различитим страницама на којима смо их налазили, попут званичне странице Клуба Гачана у Београду или фб страница „Gacko in my mind“, „Гатачки времеплов“, „Гацко у срцу“, „Гацко.нет“ и неких других. Неке од њих проналазили смо и у Народној библиотеци Србије у Београду.

У Гацку, уочи „Тројчина дне“, 2025. године

НИКЧЕВИЋ МИЛАН

ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА И АРХИВСКИХ ДОКУМЕНАТА

ГАЦКО И АВТОВАЦ У ВРИЈЕМЕ КРАЉЕВИНЕ СХС/ЈУГОСЛАВИЈЕ

– НА ПУТУ КА ГРАЂАНСКОМ –

АУТОР: МИЛАН НИКЧЕВИЋ

ТЕХНИЧКА ПРИПРЕМА: МАРКО ЦРНОГОРАЦ

ИЗЛОЖБА РЕАЛИЗОВАНА ПОД ПОКРОВИТЕЉСТВОМ ОПШТИНЕ ГАЦКО