ОПРОСТИТЕ ИМ ДРАГИ ПРОФЕСОРЕ!

Када се у Срба говори о просвјети обично се за почетну тезу узима чињеница да је први попечитељ просвештенија у Срба био Доситеј Обрадовић, велики Доситеј, што би рекли. Мјерени Доситејeм остали би министри просвјете морали бити најзнаменитији или бар наујученији министри у влади. У првој Влади Републике Српске министар просвјете је био академик проф. др Љубомир Зуковић. Мој ментор и професор са којим сам започео своју академску каријеру. Ментор са велик М. Њему упућујем извињење у наслову.

Покушајте се сада сјетити како изгледа и како се зове тренутни министар просвјете Српске. На сајту Владе нашао сам податак да се зове Боривоје Голубовић. Aко кликнете на његово име добићете ову фотографију. Очито човјек жели остати анониман ово мандатића што је добио у трећој апдејтованој Влади Саве Миинића.

Ово на најеклатантији показатељ колико власт држи до њега и функције коју обавља или обнаша, зависи као шта је примљен у Владу.

Истини за вољу ако покушате отворити податке о министру полиције Жељку Будимиру искочиће вам оваква фотографија.

Можда је и то боље него да дају оне загонетне биографије у којима не пише ни гдје ни кад су завршили школе и стекли титуле и научна звања. Да то није урнек показују биографије Зоре Видовић и Драге Мастиловића, који прецизно и очито са поносом износ еподатке о свом академском школовању. Свако ко поштено стекне диплому с разлогом и пуним правом ће то истицати. Аферим.

Заиста је неприхватљиво да предсједник Владе, препознат као стечајни управник Српске, Саво Минић у својој службеној биографији не напише гдје и кад је магистрирао и докторирао. Како да иоле малициозни појединац не помисли да се он помало тога стиди, јер с друге стране с поносом истиче да је дипломирао на Правном факултету УБЛ. Или рецимо да министар Радан Остојић поред податка да је дипломирао на Правном факултету УИС не стави и годину дипломирања, али стави годину рођења. Игрицу је прекуцао министар трговине и којечега који чак није ставио ни своје право име, умало ми се не омаче крштено.

Како неко од 67 година, дакле пензионер, са оваквим цивијем може постати министар? Јесте на том мјесту прије њега био Денис Напаст, али он је још млад, ни зуби му сви нису израсли па носи протезицу као тинејџер, тек је почео да стасава уз Н. Елека&co. Иначе, ниједан правни факултет у Брчком, а немамо податак који од њих је похађао и на ком је Нед, чуј Нед, дипломирао, нема традицију дужу од четврт вијека. Дакле, на којем год да је дипломирао у том тренутку је имао преко педесет година. Аферим.

Ово је један дио проблема. Нејасно је зашто је Милораду Додику, јер се он за све пита и о свему одлучује, пало на памет да издвоји високо образовање из министарства просвјете и културе. То је крајње неразумна и бесмислена одлука. Поготово да се високо образовање згура у неко опскурно министарство заједно са технолшким развојем. Зашто би високо образовање, самим тим и наука, били априори повезани са технолошким развојем? Високо образовање мора бити дио Министарства просвјете. Деведесетих је у Србији изведен сличан експеримент, али ни деведестих, када је мало шта имало смисла, то се показало бесмисленим и дисфункционалним. Показује се и код нас, али ко за то хаје.

Власт у Српској образовање одавно не занима. Мислим да га схватају као терет, намет на вилајет, непотребно оптерећење за буџет. Цијело то Министарство просвјете и културе је за Власт, ако се изузме забавни дио Кочићевог збора, чиста гњаважа, ништкорисна расходовна ставка у буџету која троши немилице на те сунђере и креде, а у посљедње вријеме траже и компјутере, к`о да компјутери расту на јабуци. Најбоље нам о томе говори недавна изјава госпође министарке Зоре Видовић да је у најновијем ребалансу највеће повећање буџета код набавке ученика, тј. да ће се за набавку ученика издвојити 12,1 милион марака, мада и није нека пара, то онај владин угоститељски сервис списка на поломљене чаше од кристала и бокоре од лала. Чак ни веселој Зори није било јасно откуд сад да се поред наставника паре морају издвајати и за ученике, али не одлучује она. Знамо ко о свему одлучује. Зато је њему ово писмо и адресирано. А знам да га читати неће. Ко данас чита?

То би било питање за министра просвјете. да знамо како изгледа и да се сјећамо како се зове. Влади Српске, читај Милораду Додику, Министарство просвјете је годинама служило за поткусуривање са коалиционим партнерима и намицање квоте минисатра из других народа и народности. Ту долазимо до суштине. Будући министар просвјете или министарка мора као прво бити Србин или Српкиња која је Србин са великим С. И са биографијом. Замислите колико у нашем школству има сјајних наставника и професора који због политичке опредјељености или неопредјељености никада нису добили шансу. Колико их је чак који никада нису добили шансу да се покажу као наставници и професори, јер су, рецимо, на чувеном интервјуу од фамозне комисије за пријем добили нула бодова. Ко је смислио да људе са завршеним факултетом с којег носе просјечну осцјену сада испитује некомпетентна школска комисија сачињена од људи из странке? Онај ко се за све пита.

Министар просвјете мора бити онај ко се у просвјети за све пита. Зато мора бити онај/а ко зна о чему прича, онај/а ко зна да прича, прије свега. Предсједник Српске може од школе имати само ожиљак од вакцине, али Министар просвјете мора имати Биографију, са великим Б. Само човјек из учионице и из зборнице може знати шта треба учионици и зборници. Нама упросвјети не требају структуралне реформе, нама требају промјене. Прва од њих је да министар више не буде неко, него нетко (за боље разумијевање ове ставке довољно је прочитати први стих Милијине пјесме „Бановић Страхиња“). Да министар разумије проблематику и проблеме, а не да стечајни управник сеири како је цијена стручног испита са 800 КМ спуштена на 400 КМ, као да је прву цијену одредила нека друга Влада, туђинска, а не Додикова. Једна од.

Замислите колико младих људи није имало 800 КМ и због тога нису могли да се пријаве за посао који је подразумијева положен стручни испит. А 800 КМ није исто за некога из БЛ и рецимо из Гацка, јер овај из Гацка мора полагати један дио испита у ИС, а други у БЛ, јер је опет нека Додикова Влада смислила да само правници из Министарства могу испитивати и оцјењивати. Та два пута минимално коштају 700 КМ, дакле, цијена од 1500 КМ сада је смањена на 1100 КМ, ако сте, рецимо из Гацка или Љубиња.

То што је приправнички смањен са 12 на 6 мјесеци ништа вам не значи ако нисте у странци, јер је Додик рекао да можете бити најбољи у својој струци, али ако нисте у странци то вам ништа не вриједи. А Додика сви слушају. Чак и Министар просвјете. Поготово нам не значи у ситуацији када је плата учитеља/ице мања од плате позорника. Не стигну све учитељице да постану министарке, нечега, или Сања Вулић, ако је икад и дипломирала. Да би неко постао учитељ, наставник или професор мора завршити факултет, по правилу јавни, а он се не купује, него се ипак нешто учи и помучи на њему. четири године, пет, шест живота се проведе у учењу, дружењу, родитељи то плаћају. Зашто би, ако могу дијете послати у полоцијску школу? Социјално добро и редовна плата загарантовани, а и приде ко се снађе. Ко би своје дијете слао на студије за мизерно плаћени посао који се не вреднује и не поштује кад може бити полицајац? Зато нам треба Министар просвјете са великим М. Да ставри врати на своје мјесто, да се учитељ поштује колико и поп, али не само од стране дјеце и родитеља, него прије свега од стране Владе. А не министар од којег немамо ни слику.

Шта ће нам такав Министар. Безимен ама послушан. Министар просвјете мора имати право на то звање, на велико М. Као што га је имао мој ментор. И не, не кандидујем се ја за то мјесто, ја се не кандидујем за било шта, јер ја немам ни воље ни снаге да се обрачунавам са било ким, а будући Министар ће прво морати да се обрачуна са свијешћу да је небитан. Да је знање небитно. Да о свему одлучује један човјек и да се ученици купују, ко гласачи, не буди примијењено.

Проф. др Саша Кнежевић

Повјереник Листе за правду и ред Небојша Вукановић за Изборну јединицу 8