Велико понижење данас је у Београду доживио Милорад Додик, али и цијела делегација Републике Српске, коју је Вучић поставио на маргину, уз ограду, нешто слично као Путин што је Додику и Вучићу у Москви током војне параде на Дан побједе дао до знања колико их цијени и гдје им је мјесто, па их сјео на ивици уз ограду. Централно мјесто на војној паради у Београду заузели су браћа Арапи, а први до Вучића био је шеик Бин Зајед из братских Уједињених Арапских Емирата, те кинески официри и дипломата из азијских и афричких земљаља али занимљиво да на паради није било Руса.

Првенствени циљ параде је промоција власти и показивање снаге државе Србије и њене војске, иако би се то требало да се покаже у Сјеверној Митровици, Звечану и Лепосавићу, гдје су Срби најугроженији, те скривена порука студентима и народу који протествује против власти да држава има силу и снагу да чува ауторитативну власт. Додик је на све начине покушао да се приближи Вучићу, па је у пола параде успио да потисне Бин Заједа и дође некако до Вучића, срећан као мало дијете док слуша како му предсједник Србије на увце појашњава моћ оружја.

Најтужније је ипак било гледати Додиково пузање, шлихтање и полтронство према Вучићу на сједници тзв „Савјета за сарадњу Србије и Републике Српске“, пљување по Тадићу и Коштуници јер су тобоже уништили војску, а до јуче им се на исти начин додворавао као сад Вучићу, потом напад на студенте, осуде протеста, и критике међународне заједнице, због наводне обојене револуције, што је било испод сваке части. На њега се надовезао Вучић, који је у свом стилу јавно пред камерама показивао моћ понижавајући сараднике и критикујући предсједника Владе Србије Ђуру Мацута, да му министри слабо долазе на посао и обилазе терен…

На крају је и Вучић одиграо исту улогу као Драган Човић, тобоже да има трзавица са Додиком, да се понекад не слажу, имају другачија мишљења, али све је само јавна представа како би се послала порука јавности и дијелу међународне заједнице, амбасадорима водећих западних земаља како је тобоже Додик својеглав, да га не контролише и да му не може ништа али не треба ни тренутак размишљати да ли је све између њих синхронизовано и да Вучић зна и контролише сваки Додиков потез. Слично је са Пленковићем, који се прави да не може ништа Човићу,  а који истовремено глуми да се дистанцирао од Додика, а у суштини све је игроказ за лаковјерне и покушаји сакривања трагова.

Небојша Вукановић