Јутрос је у Храму Васкрсења Христовог у мученичким Пребиловцима код Чапљине служена свега архијерејска литургија и помен жртвама усташког терора за више од 900 Пребиловчана, углавном жена, дјеце и стараца, које су усташе у Илинданском покољу, августа 1941. године бациле у јаму Шурманци. У љето те страшне 1941. године усташе Анте Павелића извршиле су до тада незабиљежене и несхватљиве монструозне разтне злочине и прави геноцид на Србима у Независној Држави Хрватској, од Јадовна, Пага и Јасеновца до Пребиловаца, Ржане и Корићке јаме у Херцеговини, а у својој бесједи митрополит дабробосански Хризостом указао је на срамну чињеницу да данас стотине хиљада потомака усташа кличе Павелића, Францетићу, велича злочине и геноцид почињен на Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ.

Свету литургију у Пребиловцима служили су владика Димитрије, Методије, Хризостом и викарни владика митрополита црногорско-приморског Јоаникија, присуствовало је више стотина вјерника из свих дијелова Херцеговине те потомци пострадалих Пребиловчана, Клепчана, и других страдалника. О Светом Илији велики покољ нас Србима догодио се у Дивоселу, некад великом српском селу код Госпића, а у наставку преносим у цјелости текст Ђурђице Драгаш са странице УСКОК од страдању недужних цивила и Срба у Пребиловцима и Дивоселу..

ПРЕБИЛОВЦИ И ДИВОСЕЛО…ДВЕ ИСТЕ, А ТАКО РАЗЛИЧИТЕ ПРИЧЕ

Сећамо се данас жртава усташког масакра у Пребиловцима. Клањамо се невиним душама, мученицима који скончаше у јами Голубинка, на кућним праговима, у школи која је у једном дану постала мучилиште и губилиште. Сећамо се и молимо за душу учитељице Стане Арнаут чија судбина можда и најснажније сведочи о злу које се одиграло на херцеговачком камену тог лета господњег 1941…
Дивим се и погињем главу пред оним што су Пребиловчани, потомци страдалих, учинили како злочин не би прекрио вео заборава. Сигурна сам да се њихови преци радују у царству небеском.

Питам се, међутим, сваке године изнова, тугују ли наши преци, мученици дивосељачки. Боли ли их наш заборав, равнодушност, немар?!
Јуче је била годишњица масакра на Крушковачама (ували на Велебиту између села Дивосела и Читлука, крај Госпића).
907 душа се винуло к небу у тој крвавој ноћи између 4. и 5.августа 1941. Међу њима и моји најближи…невиђени и нељубљени!
Замислите само….907 душа у једној ноћи!
Деца, жене, старци, мушкарци…Ко је преживео ту ноћ, није наредне дане. Натопљен је Велебит крвљу њиховом. Неки су скончали у Јарчјој јами, неки у јами Јамина, а неки у селу Трибањ Шибуљина на Јадранском мору. Међу њима је била и Љубица Лучић, учитељица из Дивосела. Љубица се породила у заточеништву у тамошњој православној цркви. Звери су њу и тек рођено чедо одвеле на локално гробље. Дете су убили ударцима кундака, пуцали у Љубицу и обоје их убацили у туђи гроб. Кад је, после рата, гробница отворена, на камену су се видели трагови њених ноктију. Била је још жива кад су је „сахранили“!

Готово нико од потомака није се јуче сетио Љубице и њеног чеда, Крушковача, Јарчје јаме, Дивосела, Читлука, Орница.
Ако се они који су „њена крв“ не сећају….ко ће?!
Тужна сам, бескрајно тужна што смо такви, што их нисмо достојни!
И молим мученике наше да нам опросте…што смо их заборавили, што смо годинама, на годишњицу њиховог страдања, уместо свећа, палили ватре и пекли јагањце, такмичили се на ОКАМА (сеоским спортским играма), пили и певали.
Опростите и молите Бога да нам опрости…иако заслужили нисмо!

Ђурђица Драгаш

Фотографија: Део споменика на Крушковачама порушен током последњег рата

УСКОК