Хрватска је недавно направила велики искорак у борби против овисности о коцкању доношењем новог Закона о играма на срећу. Овај закон јасно показује политичку вољу да се стане у крај неконтролисаном рекламирању и ширењу коцкарске културе, посебно међу младима. Најважније измјене укључују:

Потпуну забрану учешћа познатих особа и инфлуенсера у рекламирању кладионица и казина, укључујући друштвене мреже.

Забрану оглашавања игара на срећу у периоду од 6 до 23 часа на телевизији, радију и интернету.

Забрану свих реклама у штампаним медијима и на јавним површинама.

Уклањање кладионичких аутомата (кладомата) из кафића до 2026. године.

Ограничење броја радних недјеља за кладионице – само 16 у години.

Хрватске власти наводе да су ове мјере усмјерене на заштиту дјеце и младих, превенцију зависности и смањење друштвених посљедица коцкања. А код нас?

У Босни и Херцеговини ситуација је срамотно обрнута. Умјесто да се проблем сузбија, систем ради у корист кладионица. Оне ничу на сваком ћошку – у близини школа, вртића, па чак и унутар стамбених зграда. Дјеца улазе без проблема, а рекламе свјетлуцају у ударним терминима. Инфлуенсери и „јавне личности“ без икакве одговорности штанцају садржаје у којима глорификују клађење као начин живота.

Према најоптимистичнијим процјенама, у БиХ има преко 50.000 патолошких коцкара. То су људи чији животи, породице и психичко здравље пропадају због зависности, али се о њима нико системски не брине. Не постоји посебан државни програм за лијечење, већина центара за социјални рад нема ни људе ни ресурсе за тај проблем, а психијатријска помоћ је ограничена, скупа или недоступна. У суштини – препуштени су сами себи.

И наравно, све се то дешава уз прећутну сагласност или чак подршку политичара. Инспекције су ријетке, а закон – шупаљ. Ко ће да га мијења, кад управо они што га требају донијети имају личне интересе у том систему?

Док Хрватска повлачи конкретне потезе, ми и даље гушимо младе у реклами за „брзу лову“, пуштамо их у дугове и патологију, а онда им окренемо леђа кад изгубе све.

Индустрија коцке је велика, запошљава доста људи који су солидно плаћени, и знатан дио буџета се пуни из те дјелатности. Али се поставља питање: колико живота треба да упропастимо да бисмо схватили да се, без обзира на зараду, то не исплати радити?

Немања Ушћумлић

БОНУС видео: Густина коцкарница у Бијељини…