Врло сам поносан на чињеницу да сам многе лажне дисиденте и лицемјере препознао на прву, указао и писао о њиховим заокретима, често био нападан да протјерујем, да сам превише сумњичав и прегоним, али вријеме је мајсторско решето, писао је Његош, свако покаже свој траг. Тако је и некад велики дисидент и критичар режима Милорада Додика, редовни професор Факултета политичких наука Ђорђе Вуковић, постао велики заштитник лика и (не)дјела нашег предсједника да чак позива на јединство, да се као народ окупимо око Додика. Сваки коментар је сувишан, и драго ми је да су се моје процјене и предвиђања показала тачном. Његово писаније у наставку преносим у цјелости, а како је кренуо да се додворава Драшку и Додику, напада мене и друге у опозицији, можда га скупа кандидују за предсједника Републике Српске као „нестраначку“ личност, јер и сам најављује улазак у политику. Не пада снијег да прикрије бријег воће да свака звијер покаже свој траг.

Не треба расипати снагу набрајајући све грешке власти. Тако је, па је тако!
Мене више мучи питање шта хоће опозиција?
Додикову главу на тацни су добили из Сарајева.
Неће јединство, ок, али шта хоће?
Хоће ванредне изборе?
Добро. Ево, узмимо да се сутра они одрже. Како ће побиједити? Вољом народа? Када би и постојала јединствена опозиција, са озбиљним програмом и најбољим могућим кандидатима, да ли би добила подршку народа под оваквим околностима? Па не би, наравно!

Како онда да побиједи оваква, дубоко посвађана, не само личним сујетама и амбицијама, већ и идеолошки потпуно неспојива гомила појединаца? Једино што је њих окушљало је заједничка амбиција да скину Додика, али то су већ урадили Шмит и сарајевска братија!
На шта би личила та власт, ко би водио коло, колико би потрајала, шта би од ње све тражили они који би је устоличили? Колико би тек слаба и рањива била када би се, а то је неизбјежно, подијелила на два фронта као у Бањалуци? Какав би то тек био простор за аутодеструкцију, трговину, опште народно разочарење и бијес?

Како би се сутра помирили са комшијама они који не могу да се помире са собом?
И на крају, како би историја запамтила авантуристе који су се на такав начин дочепали власти? Или шта би рекле гусле?
Не знам!
Имам много резере и гомилу разлога против свих политичара, али осим јединства ја не видим ниједан други начин да пребродимо ово највеће искушење у посљедње три деценије!
Ако се већ дијелимо, можда је боље да се подијели опозиција. На једну страну нека иду Вукан, Тривићка, Црнадак, Бабаљ, па нека им народ гласовима покаже шта мисли.

На другој страни би можда Станивуковић, Игор Радојичић и још неки пијединци који знају шта је држава требали да добро размисле шта им је чинити. Снсд мора озбиљно претрести своје редове, уз гомилу извињења и успупака према онима који би због вишег, националног интереса били спремни да им накратко пређу преко разних свињарија које су починили свих ових година. Не знам!
Знам само да стара српска пословица каже да сложна браћа кућу граде, а несложна је разграђују.

И знам да први пут озбиљно размишљам о некаквом политичком ангажману, наравно изван партија или са некаквом својом екипом, јер не могу више ово мирно да посматрам.
И знам да ћу сутра предати коментар за Глас Српске о актуелној политичкој ситуацији, који ћу ноћас да напишем.

Ђорђе Вуковић