Александар Савић Анализа сукоба на Блиском истоку из угла логистике

Из перспективе логистике, свака најава шире ескалације на Блиском истоку значи улазак у зону повишеног оперативног ризика.

Персијски залив и Ормушки мореуз нису само географске тачке на мапи. То су витални коридори кроз које пролази значајан дио свјетских енергетских токова. Када се у тој регији повећа безбједносна неизвјесност, реакција не почиње на бојном пољy, почиње на тржишту осигурања, у калкулацијама бродских компанија и у плановима набавке великих система.

Логистика функционише на три основна стуба: цијена, вријеме и поузданост. Сваки геополитички потрес прво удара управо на та три параметра.

Прво расту премије осигурања и тзв. „war risk“ додаци. Затим расту трошкови горива, јер тржиште реагује на ризик смањења понуде. Превозници прилагођавају руте или успоравају пловидбу како би оптимизовали потрошњу и сигурност. Све то продужава транзитно вријеме и смањује прецизност планирања.

За компаније то значи једно, већа неизвјесност у ланцу снабдијевања.

Када поузданост испоруке падне, компаније аутоматски повећавају сигурносне залихе. То повећава трошкове складиштења и веже додатни обртни капитал. Систем постаје отпорнији, али и знатно скупљи. Марже се смањују, а притисак на крајњу цијену расте.

Европа је у посебно осјетљивој позицији. Након енергетског реструктурирања посљедњих година, ослањање на поморске руте и увоз енергената из удаљенијих регија додатно је повећало значај стабилних морских коридора. Сваки поремећај у Персијском заливу индиректно утиче на индустријску производњу, транспорт и свакодневне трошкове живота.

Важно је разумјети да глобални ланци снабдијевања не колабирају преко ноћи. Они се прво успоравају. Затим поскупљују. Онда постају мање предвидиви. А када непредвидивост постане правило, цијели систем прелази из режима оптимизације у режим заштите.

Посљедњих година логистика је већ прешла са модела „just-in-time“ на модел управљања ризиком. Диверзификација добављача, регионализација производње и дигитални надзор токова робе постали су стандард. Међутим, сваки нови геополитички шок додатно повећава структурне трошкове тог система.

Стабилност глобалне трговине није природно стање. Она је резултат политичке равнотеже, безбједних транспортних рута и рационалних одлука.

Када се та равнотежа наруши, посљедице се не виде само у дипломатским саопштењима, виде се у цијенама превоза, у плановима производње и у финансијским извјештајима компанија.

Логистика је прва линија на којој се осјети геополитичка нестабилност.

Не зато што управља политиком, већ зато што управља протоком робе.

А када проток робе постане несигуран, економија улази у зону у којој свака грешка кошта више него раније.

На крају, питање није да ли ће систем издржати још један шок.

Питање је колико ће га сваки наредни шок учинити скупљим, споријим и мање отпорним.

Јер глобална трговина не нестаје нагло.

Она се постепено троши, кроз раст ризика који сви осјећамо, али га ријетко мјеримо док не постане дио свакодневице.

Мр  Александар Савић, Листа за правду и ред Бањалука