Као неко ко је рођен много послије ратова, много послије 1941. и много послије деведесетих, вјеровао сам да су то године које постоје само у уџбеницима историје. Мислио сам да је мрак тог времена остао тамо гдје му је мјесто – у опомени, у сјећању, у тихом „да се никад не понови“. Али слике из Широког Бријега уочи и за вријеме концерта Марка Перковића “Thompsona” показале су ми да прошлост код нас никада не остаје само прошлост. Град обучен у црно. Млади људи, моји вршњаци, са симболима и порукама које у себи носе терет идеологија под којима су страдале стотине хиљада невиних. Чујем оправдања „то је патриотизам“, „то је традиција“, „то је музика“. Тешко ми је да у симболима који су везани за најмрачније периоде Другог свјетског рата видим било шта што може бити чисто славље. Те слике у мени не буде понос, већ нелагоду. Не буде заједништво, већ подјеле.

Можда је најтужније то што су у тим колонама људи управо млади. Они који би требало да граде мостове, а не да се играју униформи прошлости. Они који би требало да буду генерација која ће рећи: „Доста је било мржње.“ Умјесто тога, дјелује као да се историја романтизује, као да се бол претвара у фолклор, као да се заборавља колико је крви проливено под тим истим паролама и симболима. Када пишем о злочинима над мојим народом, не чиним то из мржње, нити из жеље да распирујем нове подјеле. Пишем јер не смијемо заборавити. Јер заборав је плодно тло за понављање. Пишем да бисмо сачували сјећање на невине, да бисмо јасно рекли да се такво зло никада, ни у мислима, не смије оправдати, а камоли поновити. Сјећање није освета већ сјећање је одговорност.

У посљедње вријеме, због обавеза и објава везаних за факултет, не успијевам да се посветим писању о страдањима онолико колико бих желио. А за такве теме потребно је много времена, много пажње и много извора. И можда је најтужније то што материјала има превише. Жао ми је што уопште постоји толико доказа, свједочења и прича о патњи, јер то значи да је бола било превише. Али баш зато осјећам обавезу да, кад год могу, подсјетим на то шта се дешавало. Не да бисмо живјели у прошлости, него да бисмо имали будућност. Не пишем ово да бих било кога напао. Пишем јер ме погађа. Погађа ме што на Балкану и даље тако лако посежемо за подјелама. Погађа ме што нам је лакше да изговарамо старе узвике него да разговарамо о будућности. Музика би требала да спаја. Концерт би требало да буде простор радости, енергије и заједничког пјевања. Али када атмосфера почне да личи на оживљавање идеологија које су доносиле смрт и прогон, онда то више није само концерт, то постаје порука. А порука коју ја, као млад човјек, желим да чујем јесте да смо нешто научили. Да смо сазрели. Да разумијемо колико је опасно играти се симболима који су некада значили страх.

Не желим да живим у друштву у којем се прошлост носи као модни детаљ, а будућност оставља по страни. Желим да живим у земљи у којој ће мој вршњак, без обзира како се зове и ком народу припада, моћи да се осјећа сигурно. У којој ће историја бити лекција, а не инспирација за нове подјеле. Ако моја генерација не буде писала о прошлости, не буде говорила истину и не буде чувала сјећање, онда ризикујемо да изгубимо и истину и опомену.

Јер прошлост није ту да бисмо је се стидјели нити да бисмо је уљепшавали, већ да бисмо је памтили. Само онај ко памти, може да разумије. Само онај ко разумије, може да сачува будућност. А ја не желим да ћутим о ономе што се догодило, јер ћутање никада није донијело ништа добро, само заборав, а из заборава су увијек почињале исте трагедије.

Александар Савић, За правду и ред Бањалука