Лазар Радан: КАКО УНИШТИТИ ФАНТАСТИЧНУ ПРОМОЦИЈУ КЊИГЕ

Прије неколико дана у Музеју Херцеговине у Требињу одржана је промоција књиге мог драгог и уваженог колеге Сима Радића – „Попово долина суза – усташки злочини у Другом свјетском рату“. Поред два сјајна историчара, говорник је била и уважена госпођа Ивана Грујић, директорица Музеја Херцеговине у Требињу. Својим говором, који је доступан на You Tube и можете га преслушати на линку испод (отприлике између 10. и 17. минута снимка) уништила је ову фантастичну причу.

Скандалозан говор који умива и упакује усташке злочине (на промоцији књиге о усташким злочинима!) је запарао уши сваком нормалном госту у публици. Позивајући се на рад историчара Давора Маријана (чије име говорница не зна), изрекла је ненаучне, фрапантне и скандалозне податке попут тога да су злочине чинили искључиво „луталице и зверови“ које су усташе сакупљале успут, затим да су разлози за злочине били између осталог и ти што Срби нису хтјели да врате оружје (!), али и још фрапантније да су Срби страдали јер су били наивни. Затим каже да су за такве злочине слали „младе војнике пречане из Аустроугарске“ да чине те злочине (!)…. Такође, све то названо је злочином, јер то није био геноцид према тумачењу говорнице.

Цитирати Маријана и прати руке злочинцима и злу, на промоцији књиге о злочинима над Србима је ствар елементарне некултуре и прије свега елементарног незнања. Уз дубоко разумијевање да је госпођа Грујић археолог, могла је барем књигу колеге Радића о којој је (нажалост) говорила за почетак прочитати, као и комплетан рад Давора Маријана и много се боље спремити, а не цитирати закључке наведеног аутора, ниподаштавајући генерације српских историчара који се боре за истину и објелодањују страхоте из НДХ казамата.

Њен говор је генерално био пун небулоза, попут тога да су Хрвати срушили капеле (!) у Пребиловцима и Горњем Храсну, гдје за другу каже да је срушена до темеља. Истини за вољу, ни једна ни друга нису капеле, већ храмови (и костурница) Српске православне цркве, од којих је храм у Горњем Храсну два пута миниран, чак други пут послије Дејтона и није (!) срушен до темеља и као такав остао је да пркоси геноцидној политици Независне Државе Хрватске и њених насљедника, за њену информацију.

На крају, ја у потпуности разумијем да није свако за све, као што ни сам не бих могао да се бавим археологијом што је по звању уважена говорница, али руководити једном установом, говорити на промоцији, гурати се у медије науштрб младих колега и овако поентирати је скандал и срамота. Тек да не причам о небројено других ствари везаних за наш Музеј Херцеговине. Наравно, све је то одраз система и кадрирања у овој намученој држави.

Срамота!

P.S. овај текст се односи искључиво на случај говора госпође говорнице, а аутору и саговорнику још једном изражавам дубоко поштовање.

Лазар Радан