Ukoliko nemate dubok džep iz kojeg bez ikakvih problema možete da iskeširate nekoliko hiljada maraka, onda vam se zasigurno ne isplati javno kritikovati, negodovati ili glasno ukazivati na nepravilnosti u radu kako javnih funkcionera i institucija, tako ni pojedinaca!

Nisu, međutim, ova dvojica poslanika jedini koje bi britak jezik mogao dovesti do bankrota. Ako izuzmemo novinare, koji su često izloženi tužbama zbog klevete, u prošlosti smo imali priliku da vidimo i brojne javne funkcionere ili stranke koji su mahali tužbama, ili su se sami pojavljivali na spisku prijavljenih ili osuđenih.

 Pa, da li se onda isplati biti glasan ili je bolje ćutati i ne komentarisati svet oko sebe pitanje je koje se sve češće postavlja u javnosti. Analitičari smatraju da se definitivno ne isplati, ali ako ne bi bilo kritičara zavladao bi „potpuni mrak“ u državi. S druge strane, mišljenja političara su podeljena.

Saglasni su sa zaključkom da je najjeftinije ćutati, ali napominju da neki ipak teško drže „jezik za zubima“.

                                                                     Na pravom putu

Vukanović, koji je do sada zaradio brojne tužbe i kao novinar i kao političar, kaže da je svestan koliki ceh plaća zbog dugačkog jezika, ali da ipak ne može sedeti i ćutati, jer to nije u njegovoj prirodi.

Sigurno se isplati ćutati, ali ja to ne mogu i nikakve tužbe me ne mogu zaustaviti. Uživam u ovome što radim jer znam da sam na pravom putu i da će se ovo zlo urušiti. Kako vreme bude prolazilo videće se koliko je važno bilo boriti se protiv nakaradnog sistema i mafije koja je opljačkala ovu državu, i gde vozači ministara preko noći postaju milioneri – kaže Vukanović.

On ističe da će nastaviti da se bori protiv nepravilnosti u društvu, iseljavanja, kriminala, nepotizma i svih drugih anomalija.

Pare budu i prođu. Imam za pristojan život i ne treba mi ništa više. Ja sam kao mahovina – pet godina suše, malo kiše i ja zelenim. Navikao sam već na nepravdu i do sada sam mnogo novca platio zbog svog jezika. Neka se gladne duše najedu – poručio je Vukanović.

Njegovo mišljenje deli i Stanivuković, koji takođe plaća brojne kazne zbog svojih čestih kritika i raznih performansa u javnosti. Na pitanje da li se isplati, Stanivuković kaže da sve zavisi od toga šta vam je cilj u životu.

– Da li vam je cilj pojedinačno zadovoljstvo ili opšte kolektivno dobro? Da bi dobili opšte kolektivno dobro onda se pojedinac ne može staviti u prvi plan – kaže Stanivuković.

FOTO: SINIŠA PAŠALIĆ / RAS SRBIJA

Dodaje da ne razume one koji se zadovoljavaju da rade za 500 KM i trpe nepravdu. Stanivuković ističe da će takvim pristupom samo 30 odsto stanovnika moći biti sretno, dok će preostali uvek biti nezadovoljni.

– Problem je što svi žele da budu među tih 30 odsto, iako je to matematički nemoguće. Mnogi trpe, ćute i pokoravaju se u nadi da će i oni upasti u tih 30 odsto sretnih ljudi u ovoj državi. Moramo biti glasni i kazati da nećemo više da skupljamo mrvice. Bez te žrtve nema nam života ovde – smatra Stanivuković.

Navodi da je svestan da nije jednostavno, ali da se ništa ne postiže ni ćutanjem.

Platio preko 50.000 KM

Svojevrsni rekorder po broju tužbi protiv njega za klevetu bio je i predsednik SRS „9. januar“ Mirko Blagojević, kojeg je „dugački jezik“ koštao preko 50.000 KM, koliko je platio za brojne sudske presude do sada. Za razliku od Vukanovića i Stanivukovića, Blagojević kaže da se više nikada ne bi upuštao u istu avanturu, te da mu ne pada na pamet da više plaća zbog svog jezika.

– Mislim da sam jedan od političara koji je platio veliku cenu svog dugačkog jezika. Iznosio sam, moram da priznam, i neistinite činjenice u želji da napakostim pojedinim ljudima. Naravno, bili su to uvek ljudi iz politike protiv kojih lično nemam ništa protiv, ali sam ih klevetao jer sam smatrao da prave ogromne političke promašaje i nanose štetu RS – kaže Blagojević.

Dodaje da su ga tužili mnogi političari, od Mirka Šarovića, Milanka Mihailice, Radenka Ristića, Slavka Boljanovića do Dušana Stojičića. Neki su u međuvremenu odustali od tužbe, ali pod uslovom da im Blagojević plati troškove koje su imali za podnošenje tužbe, dok je nekima morao da isplati visoke novčane iznose.

– Platio sam veliku cenu i danas mislim da se nije isplatilo. Sve je ostalo na žalost onako kako nisam hteo. Izgubili smo vojsku, državnu graničnu službu, carinu, a na kraju i stranku, ugled i slično. Nisam puno toga promenio svojim kritikama, a na kraju sam ja platio cenu svega toga. Možda je bilo zanimljivo u datom momentu, ali nisam uspeo ono što mi je bila namera – objašnjava Blagojević.

Britak jezik

Za razliku od njega, predsednik SRS Milanko Mihailica, koji je svojevremeno, takođe, morao da plaća ceh svog naglog temperamenta i britkog jezika, kaže da mu nije žao ničega. On ističe da oni koji imaju iskrenu nameru da upozore na slabosti u društvu trebaju biti spremni da plate cenu toga.

Međutim, kako kaže Mihailica, ako neko radi da bi posle pravio neke dilove s vlastima onda mu je bolje da ćuti.

– Neki ljudi to rade iz uverenja, a neki iz nekih drugih razloga. Pripadam onima koji iskreno govore i podržavam sve koji imaju hrabrosti i smelosti da govore o slabostima u društvu bez obzira na cenu koju trebaju platiti. Ja sam platio cenu, ali mi nije žao – kaže Mihailica.

Dodaje da nije samo u pitanju novac već i vreme izgubljeno na sudovima, kao i uticaj svega toga na porodicu, prijatelje i stranku.

Nije lako biti hrabar

Aleksandar Žolja iz Helsinškog parlamenta ističe da je u našoj balkanskoj tradiciji utkano da ćutimo i budemo strpljivi.

– Cenim hrabre novinare, poslanike i građane koji su glasni i smeju da kritikuju. Šta bi mi bez takvih ljudi? Pretvorili bi se u društvo jednoumlja kojem itekako težimo – kaže Žolja.

On ističe da se, ako se gleda samo materijalni aspekt, kritike ne isplate, ali da bi bilo egoistično ćutati.