Зашто о Давиду ћуте студенти?

Умјесто да млади буду носиоци бунта и промјена, нажалост многи су се утопили у опште сивило, клонули у апатију и веома је мали број истинских бунтовника који желе да дају допринос изградњи бољег и праведнијег друштва. Неки су нажалост, вођени прије свега личним интересима и болесним амбицијама, постали стубови и ослонци накарадног система. Гдје је авангарда, младалачки немирни дух, жеља за напредовањем? Нису ваљда вође студената спале на то да буду слијепи послушници и пијуни у рукама режима, по налогу смјењују ректоре или декане, или стављају траке на уста и нијемо стоје у парку данима, да би на крају камерама РТРС-а рекли „ДА“ и тако учествовали у референдумској кампањи Милорада Додика!                                                 

Покојни Давид Драгичевић је био студент Електротехничког факултета, и није ми познато да се Студентска организација овог факултета, или неког другог на бањалучком Универзитету, огласила поводом трагичног догађаја и затражила од надлежних пуну истину? Њихов образ спашавају колеге и пријатељи покојног Давида из школе који се свакодневно појављују на Тргу Крајине, али их је нажалост јако мало у односу на укупан број студената у Бањалуци. Већина ћути и понаша се незаинтересовано, као да сутра и они не могу бити жртве бахатих и осионих, и добити батине након вечерњег изласка.  Срамно је да се већина студентсих организација ћути и да се није огласила поводом трагичне смрти и убиства младог студента.                                                                       

Нажалост већину студената више интересује провод, изласци, журке већ истина и судбина свог колеге. То потврђује и позив на Студентске игре УНИБЛа 2018  једног од студената и вођа, у коме се мудро поручује да се једном живи и да треба уживати, пити, навијати.. Па није ваљда цијели смисао живота у пићу, храни, журкама, уживању? Нисмо ваљда постали толико тупи и саможиви да мислимо само на себе и сутрашњи дан, а да нас не интересује свијет око нас, патња комшија, колега, пријатеља?

Ко ће нама помоћи кад будемо у невољи, када умјесто Давида претуку неког од нас, нашег брата, сина, сестру или рођака на улици? Потоњи смо у свему, пали смо на дно дна у сваком погледу, и ко ће нас подићи из пепела ако не млади, студенти, академски грађани..?

Све буде и прође, а понекад је важно покушати остати човјек, одупријетинсе и не бити дио лудила у тешким временима. Прије тачно 50 година студенти из Бањалуке су осудили „ретроградне снаге“, масовне студентске протесте у Београду у љето револуционарне 1968. који су довели до корјенитих промјен у Југославији. Умјесто да подрже Владу Револуцију и колеге који су се борили за боље и праведније друштво, они су их критиковали и осудили, тражећи да се “испита учешће и дјеловање реакције и антисоцијалистичких елемената, и предузму одговарајуће мјере против истих-

Конвертити су се тада били истрчали и прелетили јер је Тито убрзо подржао студенте и њихове захтјеве, како би их умирио а годину дана касније поломио и са групом професора ухапсио и удаљио са факултета. Многи потписници срамног Саопштења су се годинама стидили и кајали због оваквог кукавичијег понашања и забијања ножа у леђа колегама студентима у Београду, Сарајеву…

Историја је учитељица живота, и ако смо из ње нешто научили онда требамо показати колективну свијест и одговорност, и умјесто гурања главе у пијесак дати свој допринос промјени система, изградњи бољег и праведнијег друштва.

 

Небојша Вукановић