Заборављена браћа остављена на цједилу

Србија и Република Српске сјете се напаћених Срба у Хрватској, и оних протјераних Крајишника који се нису вратили на своја огњишта, углавном само једном годишње, почетком августа када се обиљежава погром Срба из Крајине. Чим се заврши помен жртвама злочиначке акције „Олуја“ све утихне, а одговорни не ураде ништа како би се побољшао тежак положај малобројних повратника у Сјеверној Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Славонији…

Цијели простор некадашње Републике Српске Крајине данас је пуст и ријетко насељен. У љето 1995. пострадало је неколико хиљада Срба, многи се и данас воде као нестали, пострадала су дјеца, старци а  протерано је преко  250 000 Срба. Мали број мученика који су преживјели голготу се вратио на своја огњишта због опструкција, прогона, хапшења, сиомаштва… Многи Крајишници су након „Олује“ избјегли на Косово и Метохију, па после само 3 године опет приморани да напусте попаљене куће, а напаћени народ раштркан је од Сиднеја и Сан Франциска до Торонта и Осла. Тешка је судбина Крајишника, који су изгубили своју постојбину, ђедовину,  огњишта, лутају свијетом деценијама, а у разговору са њима може се осјетити само дјелић патње кроз који су прошли. Малобројни који су обновили своја огњишта и вратили  се у Хрватску грађани су трећег реда у Хрварској, која уз Томпсона, Вице Вукојева и Оливера Млакара слави највеће етничко чишћење и ратне злочине после Другог свјетског рата у којима је завршен посао који су започели Анте Старчевић и Анте Павелић.

   Србија је добрим дијелом одговорна за погром и страдање Крајишника, јер је била потписник и гарант Венсовог плана, потписаног 2.1.1992. године, и имала је обавезу да штити своју браћу и сународнике а не да нијесмо посматра погром и етничко чишћење са вјековних огњишта. Да није било тајног договора Туђман – Милошевић, и да није нијемо посматран „Бљесак“ и пад западне Славоније, не би било ни „Олује“. Србија би, да је била мајка а не маћеха, објаснила ситуацију и наредила својим послушницима које је инсталирала да потпишу план З4, јер се у том тренутку није више могло добити, и тако би се спријечило страдање и задржао народ на својим огњиштима. Србија је Крајишнике оставила на цједилу, Слобо поручио Мартићу да се убије, а однос према напаћеној браћи није се промијенио много до данас.

 

Од јадиковања за тешком судбином нема вајде. Добро се подсјетити на нашу тешку историју и страдања у 20-ом вијеку, али поред тога Србија и Република Српска треба да уложе много већи напор како би се поправио положај понижених, уплашених и уморних Крајишника, да се обнове преостале куће у Кистању, Полочи, Војнићу, Двору на Уни, Бенковцу, Обровцу, Костајници.. Србија је пустила Хрватску да уђе у Европску Унију а да није вратила станарска права, станове и имовину протјераним Србима, чиме је дала значајан легитимитет етничком чишћењу. Ваљда је напокон дошло вријеме да се маћехински однос промијени, а одговорни који имају моћ и могућности помогну браћи и сународницима који су у протекле 3 деценије преживјели голготу.  Браће се не требамо сјетити само почетком августа, већ их обилазити и помагати током цијеле године, скренути пажњу међународне јавности и помоћи да Срби у Хрватској живе као људи. Морају се исправити бројне неправде из прошлости, јер су се Срби огријешили од напаћену и заборављену браћу, а и наша Црква умјесто сукоба међу владикама треба у тешком времену да помогне народ и вјернике, заустави асимилацију и покатоличавање, да до знања браћи да нису заборављена и остављена!

 

Небојша Вукановић