Вријеме издајника

Једна нација може преживјети своје лудаке и своје највише славољубне грађане, али она не може преживјети издају изнутра. Издајица ради на томе да душа нације иструне. Он инфицира политичко тијело једне нације све док се њена отпорност не изгуби. Не бојте се толико убице, бојите се издајника, они су права куга“ ЦИЦЕРОН, 

Покојни Добрица Ћосић овјековјечио је трагичну историју и страдање Срба у 20-ом вијеку великим капиталним дјелима „Вријеме смрти“, „Вријеме зла“ „Вријеме власти“, а да је поживио још неколико година и видио свеопшту декаденцију, бујање издаје и издајника у Републици Српској, можда би написао и Вријеме издаје.  Мало Срба зна да је нажалост и Ћосић, кога су 80-их погрешно звали „оцем нације“ и идеологом српског национализма, што он као комуниста по убјеђењу никако није могао бити, пред крај рата 1995. године, након сукоба са Милошевићем, отишао у Хрватску и живио једно краће вријемe у Ровињу, и свакако тим чином, као бивши предсједник државе, као и нападима на свој народ у року рата, и сам починио велеиздају.

Свакога дана домаћа штампа пише како је неки небитни конвертит, посланик, директор, одборник, промијенио неку странку да је тешко све папке и прелете похватати. Попут краве која пролази кроз кланце и промијени пашу и ледину чим нестане траве и отаве, и савремени српски политичари, вођени искључиво личним интересима, лете као муве без главе из једне у другу, трећу, пету странку, грабећи функције и новац. Толико се издајника, разног смећа и шљама накотило, толико су све норме погажене, да је питање хоћемо ли као народ и друштво преживјети ову декаденцију, вријеме издаје и издајника!?

Савремени Лажни Отац нације подстиче издају и епидемију издајника, како би се у таквој атмосфери блата, свеопште издаје и посрнућа, осјећао комотније јер и сам опстаје на власти издајући и систематски разарајући сопствени народ. Он упорно прича о издаји и издајницима како би замјеном теза и сталним медијским манипулацијама збунио свој народ, скренуо пажњу са себе, прикрио своје потезе и намјере.  Издаја не само да је нажалост постала друштвенo прихватљива, већ је чак постала идеал за многе, који само чекају да им Додик и његови сатрапи намигну, позову и понуде неку синекуру, новац или функцију, па да освану на насловници неког сајта као тобож нека важна особа. О(номо)ни обично своју издају оправдавају издајом или лошим радом лидера странке којој је раније припадао. Умјесто презира и осуде, издајници се чак подржавају, добијају велики простор у режимским медијима, називају прагматичним, способним, патриотама…  Први издајници, папци и прелетачи, попут Калинића, Паповића, потом Стевандића и групе метузалема-утемељивача, прошли су, из њихове личне перспективе, најбоље јер су издају добро уновчили, што им је и главни циљ, док потоњи издајници добијају мрвице, неки ситни послић, накнаду, тендер.. Живимо у свеопштем блату, моралном муљу и талогу у коме су девијације постале нормалне и општеприхваћене, док су истинске људске и моралне вриједности погажене, а малобројни који се супротстављају лудилу изложени свакодневним нападима, прогону и линчу, јер њихов глас разума може пробудити успаване масе и уздрмати накарадни систем.

Декадентно вријеме ухљеба, конвертита, моралних амеба и наказа достиже врхунац. У складу са римском пословицом да су закони и потези Империје луђи што се примиче њен крај, искрено се надам да је напокон дошао веома близу крај овом свеопштем лудилу, јер стварно се чини да више не може даље и дубље. Пуно је ствари које треба мијењати из корјена, и требаће године да се вратимо у нормалу, али је веома важно да издајници, папци и конвертити, након ослобођења од унутрашње окупације, буду трајно жигосни и изопштени из друштва, како се зло не би поновило, јер су управо они, улизице и конвертити један од узрока наше трагедије и пропасти. Поражавајућа је чињеница да се међу њима налази и неко ко је некада био предсједник Републике и критичар Мафије, а онда се претворио у њеног Багзија за једну директорску и министарску фотељу.

На крају се питам шта се то догоди, како је један народ, који је прешао Албанију а да није опљачкао кућу и убрао туђу маслину, а десетине хиљада људи је умрло од глади, коме се цијели свијет дивио на храбрости, витештву, части и подвигу, за само 100 година може толико да пропне и дође у овакву ситуацију, да се често стидимо са ким живимо, коме припадамо, ко су нам вође и лидери!?

На крају није све за зло, јер да се није појавио Додик, који је подстакао и избацио на површину све најгоре из једног народа и друштва, не би ни никада спознали чега све међу нама има и како се ниско може пасти. Ниједна власт којој су ослонац били издајници није била дугог вијека, па је сигурно да ће му смеће и отпад, којим се Додик окружио, доћи ускоро главе и свргнути га са власти. Надамо се да ће се поново међу нама појавити нови,  скромни и храбри, краљ Петар да изврши катарзу уједини нас и ослободи зла, ропких  ланаца и окова.

Многе велике нације изгубиле су ратове, али су на прсте једне руке могли набројати официре и политичаре који су издали народ у тешком тренутку, и због високе свијести о колективу и моралних норми које су се одржале у тешким тренуцима. Питање је, ако овако наставимо да тонемо и не направимо заокрет, шта ће бити да нама?

 

Небојша Вукановић