У традицији српског народа Видовдан је одувијек заузимао посебно мјесто. Од Милоша и Гаврила, до мајора Тепића, Вељка Миланковића и хероја са Кошара, много је истинских великих хероја на које требамо бити поносни, и којих се требамо присјетити свакога дана у години, а не само Видовдана. Много је јунака крварило и погинуло како би ми данас живјели у слободи, а многих од њих су нажалост неправедно заборављени и запостављени. Баш уочи Видовдана звао ме је син једног часног официра Војске Републике Српске, о коме ћу ускоро писати, тражећи да му помогнем да пронађе било какав посао у окупираном Требињу како би купио лијекове и прехранио породицу. 
И док многи борци, дјеца наших хероја и витезова, вапе за кором хљеба и мрвицама достојанства, дезертери и ратни профитери граде луксузне резиденције, организују пирове како би прослављали своје ратне „успјехе“, пљачкашке походе и први зарађени милион. Случајно или не, управо на Видовдан 1992. године рањен је и Радомир Сладоје звани Деба, замјеник начелника Калиновика, и још мало па већински власник овог малог и заборављеног мјеста на крају свијета. 
Деба је рањен у јуначком јуришу на кућу Цвијана Капурана у Трнову, а његов неустрашиви поход зауставила је ручна бомба коју је власник поставио како би спријечио провалу и пљачку имовине док је на ратишту. Заслијепљен похлепом Радомир никада никог није слушао, па се и тог кобног Видовдана 1992. године оглушио од упозорења да је српска кућа минирана, па је приликом провале у кућу тешко рањен од бомбе која је била свезана за врата. Тако је бомба спријечила Дебу да се докопа ратног плијена у виду тада јако популарних „Грундинг“ телевизора са даљинским управљачем. Чувши експлозију, посрамљени саборци су му притекли у помоћ, и збуњено изговорили реченицу „сретне ти ране јуначе“! 
Бог је те 1992. године сачувао Дебу и послао му оштро опомену, која га није нимало поколебала, па данас прославља „јуначке ране“ у друштву својих побратима, дезертера и ратних профитера, ругајући се у лице свим честитим борцима Војске Републике Српске. И док је већина бораца на рубу егзистенције, Радомир се бави крупним бизнисом глумећи великог Србина и патриоту, истовремено блиско сарађујући са онима који су се борили против Републике Српске. Радомир и његов партијски шеф имају много тога сличног, и оба су прве кораке и милионе направили на „ронхилу“. Као што је у рату подмићивао полицију како би могао шверцовати, тако и данас у миру купује обезглављени народ Калиновика и своје поданике за ситне паре, како би на крају постао власник цијеле Загоре, а родно мјесто преименовао у Дебинград. 
Деба је власник хотела, бензинске пумпе, пилане, ресторана, више кафића и пословних објеката у Калиновику, и још му само преостаје да преузме Парохијски дом, па да постане већински власник родног мјеста. Његова вила у изградњи, као дио хотелског комплекса, има унутрашњи и вањски базен те иницијале РС, како неупућени путници намјерници не би помислили да се радио о резиденцији Републике Српске, већ да одмах схвате ко је Радомир Сладоје, поносни власник луксузне хацијенде какве се тешко могу видјети и на Дедињу, а не опустошеним мјестима попут Калиновика. 
Занимљиво да велики Срби и патриЈоте, углавном бивши скојевци, РС и друге иницијале на својим резиденцијама пишу латиницом! Луксузни џипови и паркиране лимузине, камен и ковано жељезо, кроз које се назире базен од скупоцјеног мермера, су статусни симболи по коме су патриЈоте и велики Срби постали надалеко познати и препознатљиви. 
Деба је куповинама и уцјенама дошао и до мјеста замјеника начелника општине без дана радног стажа, а резултати његове вишедеценијске владавине виде се у сталном прогону и исељавању својих суграђана и неистомишљеника. Калиновик одумире, и лани су у школу уписана свега 4 ђака-првачића, која су рођена када је он преузимао власт. Истовремено је Деба пустио пипке своје хоботнице свуда около, па скоро да нема већег мјеста, од Требиња, Сарајева до Београда, у коме велики Србин и патриЈота нема неку некретнину, стан или локал. 
Тужно је што борци ћуте и нијемо посматрају како бујају ратни проифитери, дезертети, партијски чауши и њихова имовина. Игром судбине, на дан јуначког рањавања Видовдан, Деба Сладоје постављао је камен-темељац за споменик погинулим српским војницима и генералу Ратку Младићу, и још на том послу вриједном 300 000 марака ангажовао дворског неимара блиског дезертеру Илији Таминџији. 
Бахато понашање, луксузне јахте, виле, хотели и авиони су статусни симболи по којима препознајемо велике Србе и патриЈоте на власти. Питање је до када ће борци да ћуте, трпе понижења и чекају милостињу у виду минималне пензије, коју отуђена власт и Влада представљају као широкогрудан гест вриједан хвале.
Небојша Вукановић
