Везиров слон и Аљова времена

Ове године нема традиционалних радничких и синдикалних скупова, уобичајеног скретања пажње јавности на тежак положај и ниске плате радника, прије свега у реалном сектору. Као што се деценијама не мијења власт, тако су се учврстиле и лажне синдикалне вође, попут Ранке Мишић и осталих, који се умјесто за права радника и армије незапослених боре за превласт и привилегије унутар синдикалних организација. Мишићка и остали лажни синдикалци, пијуни и послушници тајкуна и власти, повремено изведу понеку представу како би замајавали своје чланство и народ, али су они били и остали стубови режима и накарадног система, прећутно подржавају штетне измјене закона, све веће гушење слободе и права радника.                                                                                            

Некада се стиче утисак да се на овим просторима ништа не мијења вијековима, а то се посебно односи на моделе понашања људи. Полтронство, кукавичлук, неоправдани страхови, недостатак одговорности и колективне свијести, само су неки од узрока зашто смо и данас „тамни вилајет“, и налазимо се на самом дну Европе по квалитету живљења, степену основних људских права и слобода, сиромаштву, незапослености..                                                              

Велики Андрић био је један од најбољих познавалаца менталитета људи на овим просторима, а његова Прича о везировом слону сјајно описује наше мане и колективне девијације у друштву. Наиме у Травник је почетком 19-ог вијека са афричким слоном дошао врло зао и опасан везир, а становништво је живјело у сталном страху, дуго трпило насиље и тортуру. Посебно су били гњевни на великог слона, који је уништавао баште и мале дућане, те његове окрутне пратиоце, које је везир из далеког свијета довео у Травник и Босну како би чинили злочине и малтретирали поданике.

Када је притисак и насиље постало неподношљиво и прешло све границе, група Травничана се окупила и након вишесатног вијећања одлучила да петорица најхрабријих и најугледнијих оде код везира и пожали се на слона и тортуру. Ноћ уочи поласка пао је договор, а уз чашицу ракије добровољци, чланови делегације, су исказивали велику храброст и утркивали се ко ће снажније да подвикне везиру и заштити потлачене.

Од петорице изабраних, ујутро су се на зборном мјесту појавила само тројица, али су већ на првој кривини двојица добила стомачне проблеме и пуних гаћа се вратили кући, погазивши заклетву коју су ноћ прије дали, а само је занатлија Аљо сам дошао до џелата и везирових стражара.                                                                         

Аљо је био прекаљени ратник који је учествовао у више ратова, и често је због своје храбрости и ауторитета од суграђана био истуран у прве редове да се бори за правду. Захваљујући сналажљивости успио је да се некако извуче из рука стражарима и врати у Травник.

Андрићево размишљање о нама, које износи кроз лик Аља који се сам и уплашен враћа из везировог Конака, говори нам да се и данас суочавамо са сличним проблемима, и да су нажалост и након неколико вијекова и даље остала Аљова вунена времена, бројне слабости и мане које нажалост никако не можемо да превазиђемо.                                                                            

Плашљив је овај клети инсан, долазио је Аљо увијек до истог закључка, плашљив и због тога слаб. Свак је у овој чаршији мање или више плашљив, али има сто разних начина на које људи своју плашљивост прикривају, правдају пред самим собом и пред другима. А не би требало да је човјек такав, не би! Требало би да је поносан и срчан и да добро пази на то да не допусти ником ни криво да га погледа. Јер, отрпи ли само једном и најмању увреду и не плане (не плане, јер нема ватре у себи!), готов је, газиће га свак, не само султан и везир него и везирове слуге, и слонови, и свака животиња, све до гњиде! Ништа не може бити од ове Босне док у њој Џелалудин влада, данас Џелалудин а сутра богзна ко други, гори и црњи од њега. Него треба ударити рђом о земљу, исправити се и не да ти ником на се. Ником! Али како? Зар у овој чаршији, у којој пет људи не можеш саставити да једну истиниту и праву реч кажу везиру у лице? Ништа, ништа се не може! Тако је то већ одавно овде у нас: ко је срчан и поносан, тај брзо и лако губи хлеб и слободу, иметак и живот, али онај који повије главу и преда се страху, тај опет толико изгуби од самог себе, толико га страх поједе, да му живот не вреди ништа. А ко се затекао у ово Џелалијино време да живи, има да бира једно од тог двога. Управо, ко може да бира. А ко је тај који може? Ето, и он сам што све ово овако мисли, и он сам – шта може да каже за себе? Увек се истицао својом храброшћу и хвалио се да је срчан за тројицу, за десеторицу, за половину Травника, и то ону срчану половину. Хвалили су га и други. Па? Синоћ је био срчан, поред ватре, и сад је, чини му се, исто толико, али где му је срчаност кад је разговарао са стражом, кад га је напустило све осим лудог страха и једва му ноге изнеле стражњицу уз брдо? Зар без оне четворице пишман-ефендија није истина остала истина и оно што је право, право? Не, не, немају више крви ни снаге ни Травник ни његова чаршија, а и оно мало даха што им је остало троше на шалу и подсмех и лукавство како да надмудре комшију, преваре сељака и од гроша направе два. Зато тако и живе (мисле да живе!) и зато им живот не ваља, баш ништа не ваља. слабости и мане остале готово непромијењене.