palpal

Vezirov slon i Aljova vremena

Ove godine nema tradicionalnih radničkih i sindikalnih skupova, uobičajenog skretanja pažnje javnosti na težak položaj i niske plate radnika, prije svega u realnom sektoru. Kao što se decenijama ne mijenja vlast, tako su se učvrstile i lažne sindikalne vođe, poput Ranke Mišić i ostalih, koji se umjesto za prava radnika i armije nezaposlenih bore za prevlast i privilegije unutar sindikalnih organizacija. Mišićka i ostali lažni sindikalci, pijuni i poslušnici tajkuna i vlasti, povremeno izvedu poneku predstavu kako bi zamajavali svoje članstvo i narod, ali su oni bili i ostali stubovi režima i nakaradnog sistema, prećutno podržavaju štetne izmjene zakona, sve veće gušenje slobode i prava radnika.                                                                                            

Nekada se stiče utisak da se na ovim prostorima ništa ne mijenja vijekovima, a to se posebno odnosi na modele ponašanja ljudi. Poltronstvo, kukavičluk, neopravdani strahovi, nedostatak odgovornosti i kolektivne svijesti, samo su neki od uzroka zašto smo i danas „tamni vilajet“, i nalazimo se na samom dnu Evrope po kvalitetu življenja, stepenu osnovnih ljudskih prava i sloboda, siromaštvu, nezaposlenosti..                                                              

Veliki Andrić bio je jedan od najboljih poznavalaca mentaliteta ljudi na ovim prostorima, a njegova Priča o vezirovom slonu sjajno opisuje naše mane i kolektivne devijacije u društvu. Naime u Travnik je početkom 19-og vijeka sa afričkim slonom došao vrlo zao i opasan vezir, a stanovništvo je živjelo u stalnom strahu, dugo trpilo nasilje i torturu. Posebno su bili gnjevni na velikog slona, koji je uništavao bašte i male dućane, te njegove okrutne pratioce, koje je vezir iz dalekog svijeta doveo u Travnik i Bosnu kako bi činili zločine i maltretirali podanike.

Kada je pritisak i nasilje postalo nepodnošljivo i prešlo sve granice, grupa Travničana se okupila i nakon višesatnog vijećanja odlučila da petorica najhrabrijih i najuglednijih ode kod vezira i požali se na slona i torturu. Noć uoči polaska pao je dogovor, a uz čašicu rakije dobrovoljci, članovi delegacije, su iskazivali veliku hrabrost i utrkivali se ko će snažnije da podvikne veziru i zaštiti potlačene.

Od petorice izabranih, ujutro su se na zbornom mjestu pojavila samo trojica, ali su već na prvoj krivini dvojica dobila stomačne probleme i punih gaća se vratili kući, pogazivši zakletvu koju su noć prije dali, a samo je zanatlija Aljo sam došao do dželata i vezirovih stražara.                                                                         

Aljo je bio prekaljeni ratnik koji je učestvovao u više ratova, i često je zbog svoje hrabrosti i autoriteta od sugrađana bio isturan u prve redove da se bori za pravdu. Zahvaljujući snalažljivosti uspio je da se nekako izvuče iz ruka stražarima i vrati u Travnik.

Andrićevo razmišljanje o nama, koje iznosi kroz lik Alja koji se sam i uplašen vraća iz vezirovog Konaka, govori nam da se i danas suočavamo sa sličnim problemima, i da su nažalost i nakon nekoliko vijekova i dalje ostala Aljova vunena vremena, brojne slabosti i mane koje nažalost nikako ne možemo da prevaziđemo.                                                                            

Plašljiv je ovaj kleti insan, dolazio je Aljo uvijek do istog zaključka, plašljiv i zbog toga slab. Svak je u ovoj čaršiji manje ili više plašljiv, ali ima sto raznih načina na koje ljudi svoju plašljivost prikrivaju, pravdaju pred samim sobom i pred drugima. A ne bi trebalo da je čovjek takav, ne bi! Trebalo bi da je ponosan i srčan i da dobro pazi na to da ne dopusti nikom ni krivo da ga pogleda. Jer, otrpi li samo jednom i najmanju uvredu i ne plane (ne plane, jer nema vatre u sebi!), gotov je, gaziće ga svak, ne samo sultan i vezir nego i vezirove sluge, i slonovi, i svaka životinja, sve do gnjide! Ništa ne može biti od ove Bosne dok u njoj Dželaludin vlada, danas Dželaludin a sutra bogzna ko drugi, gori i crnji od njega. Nego treba udariti rđom o zemlju, ispraviti se i ne da ti nikom na se. Nikom! Ali kako? Zar u ovoj čaršiji, u kojoj pet ljudi ne možeš sastaviti da jednu istinitu i pravu reč kažu veziru u lice? Ništa, ništa se ne može! Tako je to već odavno ovde u nas: ko je srčan i ponosan, taj brzo i lako gubi hleb i slobodu, imetak i život, ali onaj koji povije glavu i preda se strahu, taj opet toliko izgubi od samog sebe, toliko ga strah pojede, da mu život ne vredi ništa. A ko se zatekao u ovo Dželalijino vreme da živi, ima da bira jedno od tog dvoga. Upravo, ko može da bira. A ko je taj koji može? Eto, i on sam što sve ovo ovako misli, i on sam – šta može da kaže za sebe? Uvek se isticao svojom hrabrošću i hvalio se da je srčan za trojicu, za desetoricu, za polovinu Travnika, i to onu srčanu polovinu. Hvalili su ga i drugi. Pa? Sinoć je bio srčan, pored vatre, i sad je, čini mu se, isto toliko, ali gde mu je srčanost kad je razgovarao sa stražom, kad ga je napustilo sve osim ludog straha i jedva mu noge iznele stražnjicu uz brdo? Zar bez one četvorice pišman-efendija nije istina ostala istina i ono što je pravo, pravo? Ne, ne, nemaju više krvi ni snage ni Travnik ni njegova čaršija, a i ono malo daha što im je ostalo troše na šalu i podsmeh i lukavstvo kako da nadmudre komšiju, prevare seljaka i od groša naprave dva. Zato tako i žive (misle da žive!) i zato im život ne valja, baš ništa ne valja. slabosti i mane ostale gotovo nepromijenjene.