Велико хвала Дубровнику и Гошпарима

Више стотина Требињаца и Херцеговаца протеклих неколико мјесеци почело је да ради у Дубровнику, а највише је ангажовано конобара, грађевинских радника, трговаца, возача.. Минимална плата креће се од 600 евра (са плаћеним смјештајем или превозом до Требиња) па све до 1 200 евра, колико имају добри мајстори у грађевини или неки возачи градског превоза, или 1 500 и 2 000 евра колико се плаћају искусни и добри кувари. Сви запослени су пријављени, имају плаћено здравствено и пензионо осигурање, и многи су напустили посао у Требињу и отишли у Дубровник јер су у доле много бољи услови рада и плате.                                             

Тако је пребогати Дубровник добрим дијелом ријешио проблем незапослености у Требињу, али поставио питање робовског искориштавања радне снаге у нехуманим условима! Годинама су локални тајкуни остваривали екстра профите и зарађивали милионе, док су њихови радници били плаћени биједно и радили 25 дана у мјесецу за 200 до 300 евра! Моћници, обично блиско повезани са локалним политичарима, годинама су користили тешку ситуацију и велику незапосленост да уцјењују невољнике, и приморавају их да раде тешке послове за минималац. Лично сам као студент истоварао камионе мјесец дана за 150 до 200 марака, радио на грађевини и по 14 сати за дневницу од 20 марака, и одлично знам какав су однос имале многе „газде“ према радницима.

Страшно је да у 21-ом вијеку текстилне раднице шију мјесец дана за 250 марака, без плаћеног осигурања, или да у великим компанијама, које зарађују десетине милиона марака, радници имају плату од 200 до 230 евра!? То нису радници већ робови и потрошна роба која се искориштава до крајњих граница, а када се људи од тешког рада и услова живота разболе и не могуб више да раде постају социјални случајеви о којима нико не брине, и често нажалост завршавају као пси-луталице на улици. Сваки покушај разговора са „газдама“ о побољшању услова и повећању плата завршавао се обично ријечима „Ако ти се не свиђа пакуј се и иди“, јер су били свјесни да хиљаде невољника тражи било какав посао, и да ће увијек наћи неку сиротињу коју ће моћи да искориштавају до крајњих граница.                                               

Све се промијенило када се отворила граница према пребогатом Дубровнику, коме је потребан велики број радника различитих занимања и профила. Многи пријатељи ми кажу да су Гошпари више него коректни, да испоштују све што се договоре, и да су у поређењу са нашим, услови рада одлични! Тек сада када је дошло до масовног одлива радне снаге, у Требињу многи размишљају да повећају плате како би задржали раднике и спасили своје фирме! Зато велико ХВАЛА Дубровнику и Гошпарима што су значајно помогли да се ријеши проблем незапослености у Требињу, али прије свега скрене пажња о платама и условима рада, јер да није масовног одласка у Дубровник многи би наставили да слажу милионе не размишљајући о повећању плата својим радницима                                                      

Требиње, а прије свега погранични појас Требињске шуме, Површи, Главске, Бобана и Поповог поља,  вијековима се ослањало на југ и Дубровачку Републику, и сасвим је природно да се покидани моствови обнове и да се поново успостави коректан однос и прекогранична сарадња. Годинама сам говорио да се морамо стратешки окренути на југ, према комшијама у Дубровнику и Херцег Новом, да је то кључ развоја Требиња, и драго ми је што је вријеме показало да сам био у праву!

 

Небојша Вукановић