Вече са Љубињцима

Вечерас сам се дружио са Љубињцима, и договарао који су основни захтјеви и проблеми које треба потенцирати и рјешавати у Народној скупштини Републике Српске. Магистрални пут према Требињу и Стоцу је жила куцавица за Љубиње, и реконструкција и модернизација пута је кључ за опстанак, јер уколико остане у оваквом стању Љубиње ће бити право слијепо цријево Херцеговине које ће сви заобилазити у широком кругу. Зато је неопходан стални снажан притисак на Путеве и Владу Републике Српске како би напокон испунили старо обећање.

Иако Херцеговина производи 70% струје у Републици Српској, Љубиње се снабдијева струјом из Федерације, и свакако да треба направити резервни вод јер постојећи од 110 волти преко Поповог поља није довољан за снабдјевање општине у случају веће хаварије.

Од завршетка рата Влада Српске није имала ниједну значајнију инвестицију у Љубиње, а умјесто подршке опструисана је инвестиција Родољуба Драшковића и компаније „Свислајн“ у производњу хране. Влада је бацила 1,3 милиона марака преко ИРБ-а у сулуди пројекат бјегунца Драгана Вучетића и фамозну Фабрику пелетачи, а недавно је дворском тајкуну плаћено 3 милиона из буџета за куповину хотела. Најављено је отварање Дома за старе, па се надати да ће Влада напокон испунити обећање и запослити бар двадесетак радника у Старачки дом, и тако донекле оправдати куповину старог хотела у центру града, јер је и 20 радника од великог значаја за Љубиње.

Љубиње је запостављено од свих послератних Влада, иако је својевремено имало и премијера, и ред је да се бар донекле исправе неправде из прошлости. Обилазак Љубиња и Поповог поља завршио сам посјетом манастиру Завала и игуману Василију, који сутра прославља крсну славу Ваведење пресвете Богородице.

 

Небојша Вукановић