Требињски слет и реинкарнација Тита

Жив је Тито умро није док је (нео)комуниста и Партије! Пароле, заставе, осмјеси и срећа раздрагане масе, окићене бандере, пионири који на миг машу заставицама, УДБА са и без кожњака, партијски функционери са краватама…  Све је било као некада, само Њега нема.                          
          

Да су Партија и Кумровачка школа васпитали наше Вође и младе скојевце, попут Милета и Луке, говори и чињеница да на други дан Васкрса нико од „великана“ није поздравом „Христос Васкрсе“ честитао велики празник Херцеговцима. Узалуд понављање пропуштеног градива, чести одласци у цркву (са прекрштеним рукама на задњици)

и интензивна дружења са преображеним Григоријем, који је опет мутирао од великог „Ациног“ критичара и противника, већег чак и од Милета Побачаја, до поштоваоца и срдачног домаћина који није скидао вјештачки осмјех са лица све док Вучић није узлетио са мостарског аеродрома према Београду.

Тачно 50 година од како је Друг Тито отворио ХЕ на Требишњици, требињски Крцун покушао је неуспјешно да направи репризу „Слета“ и двојицу „великана“ уздигне на Титов пиједестал.                                                                

Друг Стари је 4-ог октобра 1954. године присуствовао обиљежавању Дана ослобођења Требиња и обишао тек отворене погоне Индустрије алата, а 4-ог јула 1958. у повратку са Тјентишта и обиљежавања 15 година битке на Сутјесци са египатским предсједником Гамал Абдел Насером свратио у Требиње и попио пиће у хладу платана. Требињски Крцун Лука Петровић показао је да није узалуд углачао црвену петокраку на Загори, па је са младим скојевцима покушао направити репризу старих слетова на истом мјесту, само са другим статистима.                                                           

Крцун је мобилисао све, од Партије, ученика, радника и општинских службеника до младих спортиста, тренера и гостију који су доведени из околних мјеста. Десетак аутобуса, паркираних испред школе у Бреговима, чекало је да се заврши слет, па да врати активисте Партије у Љубиње, Билећу, Берковиће, Гацко, Невесиње.                                             

Упркос свим напорима и мобилизацији, на Тргу слободе било је свега око 1 500 грађана, укључујући дјецу, полицајце и раднике, што није ни близу Титовом дочеку кога је давне *53, без пуно труда Партије, пред ИАТ-ом дочекало скоро 10 000 људи.                                                         

Вучић је понизио Додика, иако тога можда није свјестан, јер је више инвестирао у Требиње за неколико дана него Додик за 15 година, колико нажалост влада у 2 мандата. Крцун није случајно правио „слет“ и алузије, јер је добро упознао Шефа, и зна колико он жели да као Броз влада до дубоке старости, и са душом испусти власт и функције. Сам Додик себе упорно покушава упоредити са Брозом, често говори како је саградио неки пут ил стазу куда ни Тито није успио проћи, али за разлику од Друга Старог, који је након рата из пепела дигао привреду, ИАТ, ХЕТ и десетине фирми, он је уништио и претворио у пепео све што је дотакао.                                      

Требиње је имало да покаже нешто што није имао ни Тито, а то су грандиозне инвестиције Родољуба Драшковића који хотелима, Градом Сунца и СЛ индустријом из темеља мијења привредну и туристичку слику града, иако би плате радника могле бити веће.                                                      Родољуб би требао бити примјер добре сарадње и специјалних веза Србије и Српске, али Лукини покушаји да рекетирања трајно су затровали односе и зато Драшковић није добродошао. Иако је имао шта да види, Вучић није посјетио вртиће, базене, хотел, виле и грандиозне радове на „Граду сунца“ на Дражиндолу, а можда је један од разлога што је до њега требало проћи поред манастира Тврдош?

                 

Тако би могло набасати на непредвидивог владику Атанасија, који се сигурно не би устручавао да о Косову и његовој политици скреше коју у брк Вучићу, а онда би сви Григоријеви лажни осмјеси, лобирања и наде пред мајски Сабор пале у воду.

Небојша Вукановић