Свилен гајтан и окупација Требиња у двије слике

Два одборника ДНС-а, или оног што је остало од ове странке након што се Додик обрушио на њу и њене „мангупе“ после избора, јуче су избачена из требињске скупштинске већине, а Бојан Шапурић је смијењен са функције потпредсједника Скупштине града Требиња. Шапурић и Пеко Иванковић били су суздржани током гласања о новом задужењу града и 5,5 милиона марака кредита, а др Мику и куму Луки био је довољан и тај мали став, који се косио да њиховим интересима, да им набаце свилен гајтан око врата и сломе кичму.

Као да сам знао, чувши да је на почетку сједнице тражио скидање задужења са Дневног реда сједнице,  јуче сам у бифеу Скупштине, након расправе са Бањком, рекао Шапурићу да је боље да сам поднесе оставку, него да га они понизе и избаце. Прошло је свега пар сати, и моја предвиђања су се обистинила, јер знам како власт и накарадни систем функционишу, колико су властодршци плашљиви, болесни, осветољубиви… Власт влада покореним народом страхом и репресијом, а терор је видљив на сваком кораку. Покушај једне странке, која је дио власти 20 и кусур година, да има свој став о неком питању, завршио се ударцем ногом у задњицу и понижавајућим избацивањем из тзв „коалиције“, што је најбољи показатељ демократије, слободе мишљења и стања у друштву.

Један занимљив детаљ са почетка јучешње сједнице најбоље говори каква је ситуација у окупираном Требињу, кога је нажалост обманом народа покорила потоња жгадија. Пребјегли одборник Душан Ковaч, који је из СДС-а одмах након избора прешао у Лукино крило и награђен за издају послом у електро-енергетском сектору, покушао је јуче да се јави за ријеч и дискутује, али је одустао након што се градоначелник Мико др Ћурић видио на екрану пријаву, окренуо се и показао му прстом „не не“, након чега се један од издајника Ковача одмах одјавио. Дакле не треба се чудити што тзв „одборници“ владајуће коалиције ћуте, јер они не смију да писму нити мисле, већ само климају главом и раде што им газде кажу. Ако су изабрани народни представници ћутљиви послушни робови, онда се сувишно упитати се какви су окови на ногама народа.

Двије од стотину могућих слика окупације Требиња, кога су користећи слабост друштва порокиле кукавице, кумови, неколико моћника и породица, видљива је на сваком кораку. Грађани нажалост живе у сталном страху бојећи се да ће их властодршци казнити, оставити без посла, угрозити егзистенцију… Због тога је борба за скидање ланаца и окова, истинску слободу људи који мисле, смију јавно да говоре, износе ставове без страха и казне, приоритет над приоритетима, јер само слободан човјек и друштво може да изађе из биједе, сиромаштва, економске кризе, и живи животом достојним човјека 21-ог вијека.

 

Небојша Вукановић