Суза српска нема родитеља

 

Смрт генерала ХВО Слободана Праљка на самом крају рада Трибунала у Хагу је симболичан пуцањ у чело ове накарадне монструозне међународне институције која је протекле двије и по деценије дијелила све само не правду. Покојни Праљак је испијањем отрова скренуо пажњу свјетске јавности на нехуман однос и селективну правду хашких праведника, показао да је имао савјест и био искрено убијеђен да није одговоран за злочине који су се догодили, јер би упркос пресуди ускоро изашао на слободу јер је одлежао скоро 2/3 казне. Умјесто правде, помирења и сатисфакције жртвама, Хашки трибунал је скандалозним радом и пресудама само продубило и изазвало нове подјеле међу народима у бившој Југославији. Вјероватно је то и био један од главних циљева његових оснивача и ментора, који су прије оснивања Трибунала неправде узроковали разбијање и крвави рат у Југославији.

Завршетак свих процеса показао је да су Срби у протеклом рату једини били легитимна мета, да су се могли убијати и прогонити као глинени голубови без страха од последица и неке казне. Без обзира на сва страдања у протеклом рату, скоро да нико није осуђен за злочине почињене над Србима. Из Хрватске је, прије и током „Олује“ протјерано преко 400 000 Срба, убијено је више од 10 000 Срба, спаљено је и сравњено са земљом више стотина српских села и насеља, али нико од челника Хрватске војске и државе није одговарао за ове страшне злочине.   Готовини и Макрачу збирних 40 година затвора поништено је у другостепеном процесу, па су они, као и остали официри Хрватске војске ослобођени и амнестирани за дешавања у којиам су Срби збрисани из Хрватске.

Са Косова и Метохије протјерано је 250 000 Срба, више хиљада је убијено или се још воде као нестали, али упркос томе нико од челних људи терористичке организације ОВК није одговарао за монструозне злочине. Харадинај и Лимај су ослобођени након што су побили већину свједока својих злочина, а само су 2 стражара Албанца у Хагу осуђена на симболичне казне због убиства српских цивила.

Током грађанског рата у БиХ Срби су протјерани са половине територије, погинуло је око 30 000 Срба, више хиљада их је прошло кроз разне логоре и преживјело ужасне тортуре, али су Насер Орић и остали официри Армије БиХ ослобођени за злочине упркос бројним доказима. Упркос снимцима и бројним доказима, командант Петог корпуса Атиф Дудаковић, други официри и политичке вође никада нису биле ни оптужене за ратне злочине. Убијање Срба је постало легитимно и дозвољено јер су они унапријед били етикетирани као монструми и злочинци, иако су у прошлости, као и у ратовима 90-их, преживјели ужасна страдања и само у 20-ом вијеку изгубили око 2 милиона или четвртину укупног броја становника.

Три четвртине свих изрешених казни, око 1 200 година, досуђено је Србима, док је 6 челника ХВО-а и неколико официра Армије БиХ осуђено у Хагу искључиво за злочине које су међусобно починили Хрвати и Бошњаци током сукоба 1993. и 1994. године.

Цјелокопно војно и цивилно руководство Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине од Милошевића, Плавшићке, Крајишника. Караџића, Мартића и Бабића до генерала Младића, Лазаревића и Павковића, осуђено је у Хагу на дугогодишње или доживотне казне због командне одговорност без иједног доказа и наредбе за злочине, док су терористи попут Харадинаја, Тачија или Лимаја награђени за свирепа убиства.

Прије десетак дана Колинда, Пленковић и хрватски челници су ликовали због „правде“ праведних хашких судија и изречене доживотне пресуде генералу Ратку Младићу тражећи да он одговара и за догађаје у Крајини док је био командант Книнског корпуса. У најмању руку је лицемјерно слушати како су се хашки праведници након само 10-ак дана претворили у марионете, неправедне и пристрасне судије које суде невиним Хрватима.

Суза српска нема родитеља у међународној неправди, а ништа се друго није ни могло очекивати ако се има у виду ко је и са којим намјерама основао Трибунал и био ментор хашким кадијама. Умјесто било каквог закључка довољно се само присјетити стихова великог Његоша из Горског вијенца:

 

Племе моје сном мртвијем спава,

Суза моја нема родитеља,

Нада мном је небо затворено,

Не прима ми плача ни молитве,

У Ад ми се свијет претворио,

А сви људи паклени духови.

 

Небојша Вукановић

Ostavi komentar