Социјалисти затражили Ђокићеву оставку

Док је јавност заокупљена даљим распадањем ДНС-а, кроз исти процес пролази још један владајући коалициони партнер, Социјалистичка партија РС, само много тише и са много мање медијске пажње, а наравно да се све крчка иза кулиса у истој кухињи. Социјалисти додуше немају кланове и не распадају се “по дубини”, него од главе, како то тврде и оснивачи ове партије у писму које је недавно упућено градским и општинским одборима, а које је ових дана већа тајна од документа Програма реформи. И СПРС је пред расколом и цијепањем а питање је дана када ће ескалирати сукоб између Петра др Ђокића и његових најближих сарадника.


У писму се наводи да главну улогу у растурању Социјалистичке партије води предсједник Петар Ђокић који је Партију подредио својим личним интересима и хировима, а поручено му је да још увијек има шансу да се достојанствено повуче из политике и оде у мирну пензију. Писмо је настало након Ђокићеве недавне посјете Херцеговини, гдје се провео као бос по трњу о чему сам већ писао и говорио, покушавајући да постави своје кадрове на кључне позиције, мимо воље и супротно ставовима Херцеговаца. Том приликом се сукобио са шефом клуба посланика СП у Народној Скупштини Максимом Скоком и Херцеговину је напустио необављена посла. Ђокићу се на терет ставља много тога, а на крају од њега траже да врати књижицу и повуче се у пензију – док још може. Писмо старих Социјалиста “оснивача” које сам од инсајдера добио синоћ, преносим у цијелости.

“Враћање начелима Социјалистичке партије има један једини исправан први корак а пресједник Ђокић има само једну шансу да се искупи за до сада урађено. То је повлачење са политичке сцене. То није мишљење појединаца, него мишљење Социјалиста који су у партији од њеног оснивања. То је мишљење оних који су исто ово Ђокићу рекли у лице, а сада му то поручују и овим путем.Социјалистичка партија се урушава због ситних интереса предсједника, који без партије не би имао ни шта да једе данас, а на крају ће и нестати уколико се не деси морална обнова, враћање основама и начелима социјализма и Социјалистичке партије и рад по програму и статуту.

Човјек који је на челу партије остајао сплеткарењем и тјерањем способних људи, човјек који се лажно представљао са лажном дипломом, човјек који је осуђени криминалац, који свом возачу дођељује концесије, именује љубавнице на позиције, не поштује органе партије, а себе и жену Зденку Гојковић из године у годину ставља на компензационе листе не заслужује и не може да буде ни Социјалиста, а камоли предсједник Социјалистичке партије.
Пуних 18 година Петар Ђокић плански и помало растура Социјалистичку партију. Отјерао је Тихомира Глигорића, Мирослава Микеша, Kрста Јандрића, Драгутина Илића, Здравка Kрсмановића, а потпуно неутралисао човјека који је на Kонгресу изабран за почасног предсједника, Живка Радишића, што није само злоба него је ван сваке памети, јер тако је поручио шта мисли и о другим заслужним старим члановима. Без нас га не би било нигдје. Али зато је сина Бојана Ђокића поставио за посланика у Брчком и за директора поште, кума Предрага Глухаковића за министра, а жену Зденку у Вијеће народа.
Социјалистичка партија је Ђокићевом заслугом једина у којој је статут измјењен тако да одлуке доносе њих пар (4+1) умјесто људи из регија читаве Републике Српске, који носе све активности и који на изборима доносе резултате. Умјесто Социјалиста који вриједе и који имају углед у народу, предсједник Петар Ђокић кадрове именује преко кревета, лијечећи сопствене комплексе и не уважавајући одлуке органа партије ни мишљење људи из других регија.
Ђокић није отјерао и маргинализовао само високе функционере, него и сваког ко је показао капацитет и за које је посумњао да су бољи од њега. Док су се на терену чланови и активисти борили да направе што боље резултате,
Петар Ђокић је имао повјерење чланова које ничим није заслужио ни оправдао, а умјесто тог показао је да је у ствари класичан преварант. Преварант који је крао импулсе, који је лагао да има диплому, који потписује уговоре штетне за Републику Српску, за њене грађане и за партију, као што је случај са електраном Гребак у Невесињу, гдје је игнорисао негативно мишљење србских институција и концесију дао припаднику одреда Ел Муџахедин, због само њему знаних разлога и дугова које је са тим потезом морао намирити. Незадовољство наших бораца због овог потеза није пало на образ Петра Ђокића, који образ нема, него читаве партије. Kао и све остало што је урадио.
Ђокић се посвађао и са шефом посланичког клуба СП Максимом Скоком око расподјеле позиција и кадрирања мимо воље Херцеговаца. Није успио поставити неспособне послушнике као у остатку РС, па је Херцеговину је напустио тресући се од немоћног бијеса. Kао и у остатку партије, Ђокић у Херцеговини годинама поставља послушнике и маргинализује оне иоле способне да направе неки резултат. Тако су Ђокићеви фаворити у ствари они који су јуче прешли у СП попут предсједника одбора у Билећи Слободана Чомића, док је предсједников фаворит у Фочи Слађана Kостовић, међутим наишао је на отпор физички дупло и интелектуално бар десетоструко супериорнијег Скока, па се вратио у своје Брчко необављеног посла.
Ђокићева политика се своди на минимизирање сопствене партије и способних људи, јер се боји да ће свугдје проћи као и у Херцеговини. Тако већ дуже вријеме умањује значај јединог посланика СП у Парламенту БиХ Јакова Галића, тјерајући га из партије, а исти третман има и читав клуб посланика СП у Народној Скупштини Републике Српске, као и министри СП јер Ђокић се боји свих који су способнији а поготово оних који раде и имају резултате. Зато је све снаге упрегао у именовање некомпетентних и неспособних кадрова на позиције директора републичких инситуција и замјеника министара, јер њему само такви и одговарају. Можда и највећа срамота и највећа мрља на Социјалистима је Ђокићево тражење да му се из министарства исплаћује бруто плата док је био министар. Пошто није имао диплому, а самим тим ни радну књижицу тражио је да му уплаћују бруто плату и ту је ухваћен на дјелу. Да има образа и части, одмах би се сам повукао, а не би чекао да га прозивају и преко његових срамотних дјела с правом блате и Социјалистичку партију и све нас заједно са њим. Откривен је да је од Kинеза узео огроман мито за пројекат Бук Бијела, да се ради о десетинама милиона марака на рачунима у офшоре зонама а и да ће читав тај посао на видјело изаћи тек након реакције страних полицијских органа, на шта је већи службено упозорен током последње посјете Kини. На срамоту партије, чланова и поготово нас старих чланова Социјалиста, Петар Ђокић отворено дјелује против интереса Србије, против институција Републике Српске и против интереса партије на чијем је челу нажалост. На повјерење које је добио од нас, он је одговорио још бахатијим понашањем јер је изгледа убјеђен да је недодирљив. У исто вријеме, лицемерно прича и поручује да се бори за једнакост, право, солидарност и развој Српске. Он прича о идејама и политикама Социјалистичке партије а послије се са тим исмијава пред својим послушницима, љубавницама и рјетким назови пријатељима који очекују још неку ситну корист од њега прије него што пропадне. Дуго времена му се давало повјерење које није заслужио. На данашњи дан једино још ужива повјерење да ће сам схватити колико је ниско пао и да ће се сам и повући из политике и вратити чланску књижицу наше партије. У свим одборима широм Српске је иста прича и сви очекују да се читав овај циркус са лажним Социјалистом заврши што прије на начин да се Ђокић или повуче или да буде ухапшен, што је такође вјероватан исход.
Ето толико о рушењу и цјепању Социјалистичке партије, о тешким нападима из СНСД-а на партију и причи коју за наивне лансира сам Ђокић, опробаним сплеткарошким методама, само како би још коју годину живио бахато на рачун партије и грађана. Овде му отворено поручујемо да он није Социјалистичка партија, да они којима је Социјалистичка партија у срцу неће дозволити да настави са уништавањем свега што су бољи од њега стварали још у рату.“


Тако кажу социјалисти о свом предсједнику, Лондонском ђаку, којем се последњих дана опасно љуља столица под ногама, а остаје једино да се види да ли ће га управо Херцеговци послати на сметљиште политичке сцене Републике Српске.

 

Небојша Вукановић