Слава јунацима и херојима

Први октобар је веома тужан дан у Требињу и јужној Херцеговини, јер је тог дана 1991. године почео несрећни рат, пале прве жртве, а на Иваници погинула прва група Требињаца, војника Југословенске народне армије. До Дејтона и краја рата у одбрани града и јужне Херцеговине погинуло је 258 припадника прве и најстарија јединице Војске Републике Српске, Требињске бригаде Херцеговачког корпуса ВРС, који су поред велике храбрости и витештва у рату исказали и велико чојство. Сви треба да будемо поносни да ниједан припадник Требињске бригаде и Херцеговачког корпуса није осуђен нити процесуиран за ратни злочин на ратишту и првој линији фронта, није било убистава ратних заробљеника и цивила, а и сами хрватски генерали у својим мемоарима су са дивљењем и поштовањем писали о борцима Требињске бригаде Војске Републике Српске, док су Хрвати цијели рат живјели у својим домовима у селима на ободу Поповог поља а наша Војска их је бранила и помогла да преживе. Нажалост у рату су изгинули најбољи, и сигурно да би данашње друштво било далеко боље и праведније да нису изгинули неустрашив, најхрабрији и најбољи. У рату је пала велика жртва,  посебно је витешка одбрана града у љето 1992. године, од маја до краја октобра када је Требињска бригада сама бранила град од агресије најелитнијих гардијских бригада и јединица Хрватске војске.

Све похвале Борачкој организацији и градскским властима за градњи нове Спомен собе погинулим припадницима Требињске бригаде поред споменика у градском парку, која је архитектонски врло лијепо и модерно изграђена. Волио бих када би се нека од старих аустријских зграда, рецимо Окружног тужилаштва на пијаци, након пресељења у Палату (не)правде, или још боље неки пригодан објекат у бившој касарни, претворила у војно-историјски музеј у коме би се приказао дио наоружања, униформи и опреме из последњег Отаџбинског, али и других ратова, устанака и борби за слободу, од Луке Вукаловића и Невесињске пушке до данас.

О демобилисаним борцима, ратним војним инвалидима и пиридицама погинулих говоримо данас, о Шћепан-дану и Видовдану, али током већег дијела године они и њихова велика жртва су нажалост често неправедно заборављени и запостављени. Требало би, без икаквог уплитања и промовисања било какве политике и странака, исправити бројне неправде из прошлости и преко Борачке организација по приоритетима рјешавати проблеме који су остали 24 године од завршетка рата, показати поштовање и захвалност, омогућити овим категоријама живот достојан човјека, јер је њима потребно мало поштовања и правде да би се осјећали поносни а не одбачени и заборављени.

Слава свим херојима и јунацима погинулим за слободу!

 

Небојша Вукановић