Пуљићев ход крвавим стопама свог претходника, усташког бискупа Ивана Шарића

За разлику од многих у Босни и Херцеговини који се као нешто чуде одлуци католичког клера и кардинала  Винка Пуљића да служе мису и одају почаст усташким злочинцима у центру Сарајева, уопште нисам изненађен овим срамним чином јер је то само наставак једне политике и традиције. Много више од мисе у Сарајеву, забринут сам буђењем мрачних авета прошлости у региону, величањем фашизма, усташа и НДХ у Сјеверној Македонији и Црној Гори.

 

Антисрпство је постало уједињујући фактор за многе у региону, а очито да челни људи у Сјеверној Македонији и Црној Гори штампањем скандалозних маркица у границама злогласне НДХ из 1941. године и емитовањем Томпсона и усташких пјесама на Дан побједе 9-ог маја на црногорском јавном сервису, шаљу јасну поруку и желе да се што више додворе Загребу. Ништа није случајно, мада одговорни покушавају да се оперу смјењујући уреднике програма на РТЦГ и директора Пошта Македоније, пребацујући тако одговорност са себе на подређене партијске функционере.

Ако се у Скопљу величају недјела и злочини Ванче Михајлова и Владе Черноземског, а у Подгорици и на Цетињу Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, онда је то веома забрињавајуће и опасно.

Хрватска и ХДЗ покушавају поред нуклеарног отпада, у БиХ извести тензије, величање Павелића, Лубурића и усташког покрета, а нема бољих увозника од Цркве у Хрвата, бискупа, каринапа Пуљића, Драгана Човића и фракције ХДЗ-а. Католичка црква у Хрватској традиционално је упориште десничара, база која отворено велича усташе, Павелића и НДХ, уз снажну подршку Рима и Ватикана. Сарајевски бискуп Иван Шарић свечано је дочекао усташе априла 1941. године у Сарајеву, писао је оде Анти Павелићу, подстицао и оправдавао ужасне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, после рата пребациовао је пацовским каналима усташе до Шпаније и Латинске Америке, а кардинал Винко Пуљић само наставља да ходи његовим крвавим стазама и стопама.

Кардинал Пуљић је после грађанских рата и распада Југославије из Мадрида, гдје је Шарић предао душу ђаволу 1960. године, пребацио кости бискупа Ивана Шарића у Сарајево на Мариндвор, у Цркву Светог Јосипа, и тако отворено показао свој однос према усташама и злочинима. Ако величате усташког бискупа коме су руке крваве до рамена, који је организовао велике злочине у Сарајеву и директно учествовао у њима, свечано дочекивао Јуру Францетића и са њим се интензивно дружио, у својим католичким новинама објавио оду Павелићу „Кад сунце сја“ и до задњег дана живота био заклети усташа, онда се не треба чудити кардиналу Пуљићу који отворено показује да је исти усташа као Шарић, само су друга времена, начини борбе и дјеловања.

Служити мисе усташким злочинцима, минимизирати њихове злочине, претварати злочинце у жртву, не може неко ко искрено вјерује у Христа, јер јесте хришћански праштати али није чинити и оправдавати злочине против припадника неке друге вјере и народа.

Католички клер је и у овом рату подржавао клирника Блажа Краљевића и његове ХОС-овце који су се отворено борили за границу Лијепе наше на Дрини уз поздрав „За дом спремни“, а недавно је у Посушју уредник радија МИР из Међугорја фра Марио Кнезовић поставио камени споменик на коме је исцртана злогласна НДХ са границом на Дрини.

Све док католичка црква не проживи истинску катарзу, очисти се од проусташких елемената и крајњих десничара, затражи опрост гријехова, призна своју срсмну улогу и од ње се јасно дистанцира, тешко је очекивати да ће престати провокације као ова данашња миса усташама у Сарајеву. Занимљиво да су Човић и Пуљић добили прећутну подршку од својих партнера, Додика, па чак и Бакира, који су пустили своје подређене чауше да умјесто њих излазе у јавност, много говори о свему, јер не само да не желе да се отворено замјерају коалиционом партнеру, већ очито у свему не виде ништа страшно. Гласање СНСД и ХДЗ-а, који су сложно бранили мису у Парламенту БиХ, говори о чврстим односима у Блајбуршкој коалицији.

 

Требамо се окренути будућности, извући поуке и прошлости, живјети цивилизовано уважавајући различитости и једни друге, престајући да стално будимо авете прошлости и величамо најгоре злочинце из свог народа, умјесто оних најбољих, мудрих, толерантних, храбрих и честитих.

 

Небојша Вукановић