Пробијање дна и контравизија

Извјештавање са опозиционог протеста „Стоп крвавим кошуљама“ у центру Београда скинуло је смоквин листић, и свима јасно показало какво је стање у медијима, степен медијских слобода и у каквим условима раде новинари у Србији. СНС и Вучић ставили су готово све важније медије под своју потпуну контролу, слично Додику и СНСД-у у Републици Српској, а извјештавање младе студенткиње Барбаре Животић са Студија Б само је последица снажног притиска власти на новинаре и медије.

Дјевојка Брбара се нашла у жижи јавности због скандалозног извјештавање са протеста, јер је покушала да обмане гледаоце наводним фијаском и малим бројем учесника, иако је на улицама било око 15 000 грађана. Барбара је само радила оно што су јој наредили уредници, јер је млађахна студенткиња зато и донесена на Студио Б, јер да је извјештава другачије сигурно да би завршила као десетак других новинара који су добили отказ након Вучићевој процеса приватизације медија.

Барбара је доспела у жижу јавности, али има много горих. Један од њих је контроверзни Лав Пајкић, уредник и водитељ емисије Контравизија на ружичастој дворској ТВ Пинк. Млађани син Небојше Пајкића и Исидоре Бјелице неуспјешно покушава да буде духовит и копира Зорана Кесића тако што умјесто власти невјешто покушава исмијавати опозицију. Његове смећарске емисије, у којима често „ложи“ и грађане бесмисленим анкетама, су контра ума, и представљају најнижи вид медијске пропаганде и манипулације грађанима, пробијајући дно дна. Чини ми се да нема даље и ниже, мада се границе из године у годину помјерају наниже.

Информер, Ало, Српски телеграф нажалост су постали репери који постављају своје накарадне стандарде у Србији, а у Српкој СРНА и РТРС пали су на ниво Народних новина и најжућих таблоида, па је тако српско новинарство пало је на најниже гране. Част изузецима, али већина медија се претворила у слуге политичара на власти, како у Србији тако у Републици Српској, а моћници пропагандом и спиновима слуђују народ. Медији су лакмус папир који показује какво је стање у друштву, какав је степен грађанских и људских слобода. Умјесто 21-ом све смо ближи 19-ом вијеку, и без промјене власти и накарадног система, тешко да ће се ствари значајније промијенити, а медији, као и остали дијелови друштва, бити слободни и извјештавати истинито и објективно.

 

Небојша Вукановић