Привођења некад и сад

Historia est magister vitae! Историја је учитељица живота, али ми Срби нажалост слабо познајемо своју националну историју, и и због тога често понављамо исте грешке. Вријеме „Информбироа“ остало је запамћено не по напетости и тензијама са СССР-ом, Стаљином и пријетњама са истока, већ по хапшењима и прогону хиљада недужних који су изгубили живот или завршили на Голом отоку и другим казаматима само зато што их је неко лажно пријавио да су слушали Радио Москву или помињали Стаљина.

Многи имућнији сељаци су завршили у затвору јер нису жељели да дају своју земљу и иметак у задруге. Једног сељака из Поповог поља злогласна УДБА је хапсила два пута у години дана, први пут јер је бранио своју земљу од отимања, а други пут због кобиле!? Наиме непосредно након изласка из затвора сељак је преносио дрва на старој кобили, коју је звао Јованка, и која није могла да вуче велики терет. Љут што је преко ноћи постао сиротиња, сељак је путем ударао у слабине претоварену кобилу и упорно понављао „Хајде Јованка, вуци Јованка цркла дабогда..“ Неко од сеоских шпијуна је то пријавио УДБИ, алудирајући да је сељак стару кобилу назвао по другарици Јованки, потоњој жени друга Тита, са намјером да повриједи прву даму Југославије. Сељак опет завршио у оковима, а када су комшије питале његову супругушта шта је било она је лаконски одговорила – „не знам, ваљда је нешто ружно говорио кобили“.                                                                                                           

Гледајући како полиција два пута у само два дана приводу мог колегу, пријатеља, земљака и саборца Миљана Ковача, присјетио сам се старе кобиле Јованке из Поповог поља и бројних других анегдота о УДБИ, Информбироу, застрашивањима, масовним хапшењима свих оних које су комунисти сматрали непријатељима система. Нажалост историја се понавља, и полако се поново враћају оловна времена кожних капута, једноумља, тортура, и бркатих службеника строгог погледа који приводе непослушне грађане. То није велико изненађење ако се им у виду да се на челу режима налазе многи стари кадрови и руководиоци УДБЕ. Миљан Ковач реагује срцем, и својим искреним емоцијама и пркошењем освјетљава образ многих Невесињаца и Херцеговаца, који нису достојни насљедници својих предака јер упорно ћуте и трпе неправду, и немају снаге и храбрости да се отворено супроставе лажима, насиљу, неправдама и накарадном систему.                   

Прије 20-ак година сви смо мислили да је прошло вријеме једноумља и страха, лажних вођа и и тоталитаризма, и да се више никада више неће поновити живот у сталном страху од казне, губитка посла или привођења због изговорене једне ријечи или реченице. Нажалост у Требињу и Херцеговини, а вјерујем и у осталим дјеловима поробљене Српске од Милића до Бакинаца, страх у народу тренутно је већи него 1948. године. Људи у својим кућама тихо шапућу и кришом читају поједине текстове из страха да их не примијете Лукине скутоноше и језуити. Многи се свјесно дистанцирају и избјегавају да ме поздраве на улици, бојећи се да ће тако имати неку непријатност и бити осумњичени за сарадњу са „народним непријатељом“.

Огроман притисак на грађане, медијска тортура РТРС-а и осталих режимских медија, привођења, саслушања, монтирани судски спорови и разни други облици застрашивања само показују да је режим ушао у последњу терминалну фазу распадања, и да је питање дана када ће се урушити као кула од карата.

Очекујем да ће данашњи масовни скуп на ТргуКрајине и долазак више хиљада грађана који траже Правду за Давида, и правду за све друге невине жртве накарадног система, разбити страх и означити почетак рађања свјетлости и слободе који ће поново обасјати понижене, обесправљене и потлачене, и повратити вјеру у изградњу праведнијег и бољег друштва за све, а не само привилеговане.

 

Небојша Вукановић