Prednosti Memoranduma i saradnje sa Južnom Osetijom

Napokon se ukazala nova šansa za posrnulu privredu i ekonomiju Republike Srpske. Predsjednici Milorad Dodik i Anatolij Bilibov potpisali su Memorandum o unapređenju saradnje između Republike Srpske i Južne Osetije u oblasti ekonomije, privrede, kulture, obrazovanja i sporta. Za sprovođenje važnog Sporazuma zadužen je ministar za ekonomske odnose i regionalnu saradnju Zlatan Klokić. Nezvanično saznajemo da je ministar već počeo da traži provjerenog diplomatu i prostor u prijestonici Činvaliju za otvaranje novog Predstavništva Republike Srpske u Južnoj Osetiji. Kao dio sporazuma o saradnji u oblasti obrazovanja, kandidati već od sutra počinju da uče osetinski jezik, kako bi se što bolje spremili za važnu diplomatsku misiju. Dodikov prodor ka istok nastaviće se uspostavljanjem saradnje i diplomatskih odnosa  sa bratskim Pridnjestrovljem i Abhazijom, dok je Nagorno Karabah izbjegnut zbog Milice Marković i njenog lobiranja u korist muslimanskog Azerbejdžana.                      

Cijela Južna Osetija ima svega 50 000 stanovnika, pa su novim Dodikovim sporazumom otvorena nova vrata za domaću privredu i osvajanje tržište za plasman proizvoda sa markicom „Proizvedeno u Republici Srpskoj“. Nezvanično Dodik i Bilivov planiraju uskoro da potpišu i drugi Sporazum o ukidanju carina i slobodnoj trgovini, što će dodatno povećati izvoz i prodor Srpske na Kavkaz.

Papir trpi sve, ali ne i zdrav razum. Bizarno potpisivanje nekakvog „Memoranduma“ o saradnji Republike Srpske i Južne Osetije predstavlja novi vrhunac u dugotrajnom procesu  poniženja i ismijavanja Republike Srpske od strane bahate oligarhije koja podcjenjuje i vrijeđa inteligenciju sopstvenog naroda. Osim nekoliko malih pogona u prijestonici Činvaliju, Južna Osetiju uopšte nema privredu niti sopstvenu proizvodnju, a iako obradivo zemljište čini svega 10% površine zemlje većina stanovnika živi od poljoprivrede. Najveći izvor prihoda Južne Osetije je od naplate putarine i carina na prolaz kroz tunel Roki, koji preko njene teritorije spaja Rusiju i Gruziju. Južna Osetija je veoma siromašna, ima mnogo manji BDP po glavi stanovnika od Srpske, i zbog toga je za samo 7 godina gotovo trećina stanovništva napustila ovo siromašno planinsko područje.                            

Osetini i Srbi nemaju apsolutno ništa zajedničko, naša i njihova istorija, kultura i priverda nemaju nikakvih dodirnih tačaka, pa uzaludno trošenje mastila na nekakvom komadu bezvrjednog papira, pompezno u dvorskim medijima nazvanog Memorandum, predstavlja samo jeftin i tragikomičan novi pokušaj manipulacije zbunjenim građanima. Osetini osim vina nemaju šta da nam ponude, a 50 000 siromašnih Osetina nema platežnu moć da kupi ni jedan kombi, a ne šleper naših proizvoda.

Nema sumnje da će ova Dodikova tragikomična predstava u narednim danima postati predmet idsmijavanja kod Kesića i u ostalim medijima u regionu. Besmisleni Sporazum sa Južnom Osetijom samo jasno pokazuje koliko je težan naš položaj, i koliko je Dodik izolovao Republiku Srpsku od ostatka svijeta svojim neprimjerenim i nediplomatskim ponašanjem, potezima i izjavama.                   

Osetini žive na granicama Rusije i imaju njenu zaštitu, dok smo mi od nje nažalost udaljeni hiljadama kilometara, i ne može se praviti nikakva paralela između odnosa Moskve prema Osetiji i Republici Srpskoj. Osim dodatnog pogoršavanja ionako teškog međunarodnog položaja, izazivanja novog međunarodnog skandala i zatezanja odnosa sa Gruzijom, a indirektno i sa mnogim velikim silama koje su njeni saveznici, Dodikovo druženje sa Bilibovim ne može donijeti apsolutno ništa dobro za Srpsku i njene građane. Ovaj suludi potez, kao i besmislena podrška dvorskih medija, analitičara i lažnih intelektualaca koji otvoreno ili prećutno podržavaju i odobravaju sramoćenje Republike Srpske, ostaće još jedna u nizu tamnih mrlja koje će Dodik i njegova kamarila ostaviti generacijama koje dolaze. Ukoliko je dovođenje Bilibova način da se Dodik ponovo na jesen pred izbore slika sa Putinom, onda njegov cirkus donekle i ima smisla. Problem je što korist od svega može imati samo on, ali ne i Republika Srpska i njeni građani, što se pokazalo u prethodnih 12 godina.                   

Nekada je nas i Rusa bilo 200 miliona, a danas smo pali da je nas i Osetina svega milion. Nakon svega treba se upitati možemo li pasti dublje i niže, i postoji li bilo kakav skandal i glupost koja će natjerati intelektualce, novinare i javnost u Republici Srpskoj da napokon probudi, ustane i kaže neku riječ, i tako se suprostave  talasu ludila, beznađa, nasilja i primitivizma koji nas je zapljusno, koji nas nosi bez cilja i udara našim glavama od bregove i obale jer smo mu se olako prepustili?

 

Nebojša Vukanović