Пребиловци нису заслужили увреде попа са шаховницом?

Велики српски интелектуалац и научник Мило Ломпар написао је капитално дјело „Дух самопорицања“ у коме је описао узроке моралног суноврата нашег друштва, девијације у образовању, рад медија и посљедица великог притиска, све израженијег самопонижавања и самопорицања у нашем народу. Самопорицање, самопонижавање, исмијавање и суицидно вријеђање сопственог народа све је чешћа појава, о чему свједочи и понашање чапљинског пароха Марка Гојачића након литургије у славу мученика усташког терора у Пребиловцима.

Већина вјерника остала је шокирана и затечена када је слушала свог свештеника Марка Гојачића како говори да су „Срби дивљи народ“. Један старији Пребиловчанин прекинуо је свештеникову бесједу и питао га зашто их вријеђа и назива дивљацима. Поп Гојачић је мирно наставио да понавља како су „Срби дивљи народ и примитивци“, што ће рећи непристојни, необразовани и неваспитани.

Чудно је што свештеник Гојачић јавно понижава и омаловажава сопствени народ без икаквог повода, и то на дан у коме се славе Пребиловачки и Доњохерцеговачки мученици које су усташе бациле у јаму Шурманци код Међугорја!?

П сеовратници у долини Неретве се према Гојачићу и осталим свештеницима односе са максималним поштовањем, и није јасно откуд његово огорчење и јавни изливи мржње према својим вјерницима и народу?

Откуд свештенику право да вријеђа и понижава своје парохијане, честите и храбре потомке мученика који су у прошлом вијеку два пута преживјели погром и масовна страдања, и из пепела обновили живот и куће пркосећи геноциду и истребљењу.

Слично Пребиловчанима, у два рата пострадали су и мјештани Тасовчића, Клепаца, Житомислића, Опличића, Шушњевца и осталих српских села у долини Неретве, и бар због великих жртава из скорије прошлости и преживјелих мученика, недостојни поп Гојачић требао би да има много већу дозу поштовања према својим парохијанима.

И док поп Гојачић јавно вријеђа и понижава припаднике свог народа, на другој страни, веома бираним ријечима говори о комшијама римокатолицима. Љубав према Хрватима поп Марко развио је као активни члан хрватског стонотениског клуба „Бротњо“ из Читлука за који редовно наступа носећи црни дрес и грб са шаховницом.

Пребиловачки мученици страдали су од својих комшија из Међугорја, али попу Гојачићу то не представља никакав проблем док игра и активно учествује у раду скупштине СТК Бротњо, у чијим се просторијама на зиду осим грба са шаховницом налази и стилизовани амблем са симболом „чудесног крижа из Међугорја“.

Да „сусједи“ знају да цијене додворавање чапљинског пароха показао је хрватски Вечерњи лист који је попа Гојачића ове године у Мостару наградио признањем „Вечерњаков печат“ за међурелигијски дијалог.

Зато није никакво чудо што поп Гојачић, кад год има прилику, упути лијепу ријеч и додатно се на нападан начин додворава Хрватима.

Док се Срби, након деценија комунистичког мрака, полако освјешћују гледајући Павелићеву наредбу о забрани ћирилице у НДХ и враћају српском писму, поп Гојачић иде супротним путем. На свом фејсбук профилу поп Марко је ћирилицу замјенио латиницом како би његови пријатељи у Чапљини и Читлуку могли лакше да читају његове објаве.

Поп Марко се тако свакодневно бори са стонотенисером Гојачићем заборављајући шта би заправо требало да ради свештеник наше Свете, Саборне и Апостолске Цркве, посебно на великим стратиштима и губилиштима какви су Пребиловци.

Умјесто да се први огласи и заштити отимање српске земље у Пребиловцима од стране чапљинске самоуправе, поп Гојачић се поноси божићнм концертом одржаном у некадашњем усташком логору за Србе под покровитељском ХДЗ-овог начелника Смиљана Видића.

Уколико му се не допадају народ, мјесто и служба, може слободно да их напусти, хљеб и вино замијени хостијом, и оде међу „цивилизоване“ којима се диви и говори са поштовањем. Наш народ јесте слуђен, али је то последица дугогодишње рђаве управе и погубне власти која руши темеље на које се вјековима ослања српски народ. Ако нешто треба критиковати онда је то рђава власт а не народ, а критике вјерницима, ако су неопходне, треба упутити бираним ријечима и пригодним мјестима а не јавно понижавати сународнике да нам се други смију и иза леђа.

Славу Богу и нашим архијерејима што су прихватили мој апел и премјестили Григорија из мученичке и страдалне Херцеговине, али је очигледно да за њим треба послати и неке његове ученике, екуменисте и унијате који хвале и величају Алојзија Степинца и не показују довољно поштовања према остацима накланог, мученичког и пострадалог народа.

Скромни и честити владика Димитрије, истински духовник и вјерник који је милошћу Божијом именован за новог херцеговачког владику у важном тренутку, има тежак задатак да уравнотежи ствари које су почеле измицати контроли. Неопходно је да се укроте поједини свештеници који су својим девијантним понашањем и изјавама нанијели немјерљиву штету својим парохијанима и нарушили углед наше Цркве.

 

Небојша Вукановић