Е баш су нека потоња времена наишла кад смо дошли у неку невјероватну и парадоксалну ситуацију да ја морам бранити неког министра у Влади Републике Српске од режимских медија у Требињу? Тако су данас сложно устале ударне песнице градске власти и режима да кажу историјско НЕ Лејли Решић, министарки управе и локалне самоуправе. Баражна ватра је толико уиграна да су сви „медији“ и порталоиди, од Лукине Херцег ТВ и Радио Требиња до АББ-иног Херцеговинапреса, користили исту насловну фотографију и вијест објавили готово истовремено.
Весела Лејла је након политичке ликвидације свог ментора Старца Марка од стотину љета и ДНС-а остала да виси, чека свилен гајтан и катил ферман, па су оштра требињска пера исукала своје сабље и напокон смогли снаге и храбрости да после 10 година снисходљивог улизивачког преписивања напокон на неком отписаном министру искале своју критичку мисао. И то би поздравио да у позадини свега поново није понизно удворништво и покушај одбране врховног команданта требињског ђенералштаба, курира Мирка, који се у потоње вријеме представља као некакав командант Штаба за ванредне ситуације града Требиња. Лукин курир и кум Мирко, без Славка, макар био и Вучуревић, објавио је и доставио медијима списак особа у изолацији, супротно Закону о заштити личних података, што је потврдила и весела Лејла, па су режимски медији сложно скочили да бране надпоручника Мирка окомивши се на министарку. Узгред можда има и мало зависти, јер је и Лејла некад била режимски новинар на РТРС-у, уређивала информативне емисије до 2006. па постала министар, ни крива ни дужна, што је недосањан сан за многе требињске улизице.
Десет година нико од потписаних слободарских медија није написао ни слова о лошим кривим херцеговачким друмовима, није упитао Додика, Жељку, недавно Вишковића или Нешића зашто је Херцеговина запостављена, никада, осим повремено „требињелајв“ нису пренијели неки мој текст, видео-прилог или скупштинску расправу о путевима, иако годинама веома гласно говорим о овом проблему, али су исукали своје оштре сабље на веселој Лејли, која узгред, поштено говорећи, као министар управе и локалне самоуправе нема никакве везе са градњом и санацијом путева.
Улизице, који су направили неки порталчић и преписују једни од других како би имали неку личну корист, умјесто да објективно и професионално информишу јавност, пишу о суштинским темама и проблемима друштва, издали су новинарску професију и боље би им било да ћуте, част неким изузецима, и наставе са својом ресавском школом служења локалним властима, чекају да их неко позове и нешто им издиктира, умјесто што другима, па макар то била и корумпирана Лејла, која је рођеном брату Неџаду Решићу набацила милионски посао набавке простора Пореској управи у Приједору, држе неко слово.
Слобода је као хљеб насушни потребна овом поробљеном друштву, а ослобођање медија, награђивање истраживачког и критичког новинарства и презир према „новинарима“ улизицама, прије свега скидање партијских окова са јавних медија, један од кључних задатака, јер без објективних и слободних медија нема ни слободног друштва.
Небојша Вукановић
