Поуке и опомене из Книна

Срби се прогнаних Крајишника углсвном сјете нажалост само једном годишње, када се служи помен настрадалим у Олуји. Крајишници су расељени широм свијета, и углавном заборављени, запостављени, понижени, одбачени.. Трагедија Крајишника требала би нам послужити као наук шта се догоди када нисмо сложни, кад се трошимо у бесмисленим политичким трвењима у историјским тренуцима, када уклонимо са власти часне, образоване и одговорне, кад личне интересе ставимо изнад колективних..

Убеђен сам да наша браћа Крајишници не би доживјели погром и масовно страдање да није склоњен и понижен њихов истински вођа Јован Рашковић. Он је био мудар вођа, неоспорни ауторитет који је имао углед и поштовање ван граница Југославије, искрено се залагао за преговоре и мирно рјешење конфликта, и вјерујем да би и Срби у Крајини сада имали неку своју Републику Српску и да не би вјековима огњишта била спаљена и напиштена да сломљеном Јовану срце није препукло јула 1992, да су Крајишници остали сложни и јединствени, и да их нису умјесто интелектуалаца водили полицајци и магационери.

Сулуде подјеле, политичка препуцавања, роварења и стварање различитих струја додатно је ослабило Републику Српску Крајину. Умјесто да су у тешким временима малобројни Крајишници били јединствени и борили се за опстанак и рјешавање суштинског националног питања, они су се исцрпљивали бесмисленим политичким препуцавањима и борби за превласт, о чему свједоче и ови архивски снимци о мноштву странака и кандидата на изборима 1993. године. Радикали, социјалисти, двије Српске демократске странке, Раде Лесковац, независни кандидат Милан Мартић, Милан Бабић и њихова препуцавања током рата говоре о српском усуду и скупим цијенама које као народ плаћамо.

Српска неслога и нејединство су кључни за пад Крајине, јер да покојни Слободан Милошевић није пустио Крајишнике низ воду и оставио на цједилу, да је Србија била уз своје сународнике, као 1990 и 1991. године када је преко ДБ-а организовала балван-револуцију и отпор Туђману и ХДЗ-у , трагедија се не би догодила. Нажалост Милошевић је током рата више разговарао са Туђманом и Хрвојем Шаринићем него са Мартићем и Бабићем, и наивно је мислио да ће жртвовањем Крајине задовољити моћнике и ријешити остале проблеме. Унутрашња неслога и непотребна политичка препуцавања, уз забијање ножа у леђа из Београда, кључни су узроци наше велике националне трагедије. Без помоћи Београда и Бањалуке 200 000 Крајишника на пасивним, сиромашним и неразвијеним крашким подручјима није се могло одупријети нападу 3,5 милиона Хрвата уједињених са Бошњацима у Бихаћу, и који су имали подршку НАТО-а и најмоћнијих држава свијета.

Због историјске неправде и грешака из прошлости, Београд сада треба да значајније помогне обнову кућа и масовнији повратак Крајишника, те утиче на Брисел да изврше притисак на Загреб и престану са доношењем штетних закона о пребивалишту, држављанству, обнови и одузимању имовине, који су штетни за Србе.

Обишао сам све дијелове бивше Крајине, од Сјеверне Далмације, Лике, Бенковца, Книна до Баније и Двора на Уни, и никада не могу заборавити срдачност и гостопримство  стараца из Горње Полоче, Кистања и Косова поља код Книна. Нажалост повратника Крајишника на својим вјековним огњиштима је све мање јер су услови за живот веома тешки, и зато сматрам да умјесто политичких говора челници Србије и Републике Српске треба да обезбједе више средстава у буџетима за помоћ Србима у Хрватској, како би њихов положај био бољи а повратак масовнији.

У љето 2015. снимио сам документарац о животу Срба у Книну и Крајини 20 година након Олује, а нажалост ситуација је данас још тежа него прије три године. Надати се да ће се ситуација ипак промијенити, и да Срби у Хрватској неће бити најобесправљенија скупина у Европи на почетку 21-ог вијека.

 

 

Небојша Вукановић

 

 

 

 

 

Небојша Вукановић