Što veći nesoj, izrod, moralna nakaza i štetočina, to su mu veća ordenja na tokama i prsima. Po ko zna koji put ovu tragičnu i zlu sudbinu srpskog naroda potvrdila su dvojica lažnih Voždova, zla kob i naše najveće nesreće koje nas zatiru, lome i uništavaju na svakom koraku. Umjesto da na Vidovdan odu na raspeto Kosovo i pošalju poruku da su sa svojim napaćenim narodom koji živi u stalnom strahu u posljednjem evropskom getu izložen stalnom progonu i napadima, velike „srbende“ i lažne patriote srbuju po Beogradu, skupa sa trećim pobratimom Andrijom Mandićem koji na sve načine pokušava vratiti kuma Mila Đukanovića na vlast i iskopati svaku nadu da će Srbi u Crnoj Gori prestati da budu građani trećeg reda, braneći napaćeno srpstvo bezvrijednim ordenjima.
Hiljadu je zašto, a nijedno zato, niti ima odgovora zašto Vučić podržava nesreću koja nas je, po njegovim riječima, ostavila čak i bez stalaka za infuziju. Nisam čitao obrazloženje pa ne znam zbog čega je Vučić počastio pobratima Dodika najvećim ordenom Srbije, da li zbog raseljavanja pola miliona Srba sa ove strane Drine, potpune devastacije, uništavanja i kriminalizacije institucija i društva, moralnog posrnuća, milionskih afera, poniženja boraca, rekordne nezaposlenosti, dugova, kredita, siromaštva, uništene privrede ili izdaje, izvlačenja novaca iz zemlje i pristupanja NATO-u, ali bilo bi dobro da Vučić obrazloži javnosti posljednji u nizu svojih sramnih odluka kojima nanosi ogromnu štetu srpskom narodu sa ove strane Drine jer uporno podržava veliku nesreću koja nas sistematski razara i uništava.
Ti mene serdare, ja tebi vojvodo – maksima je kojom Dodik i Vučić već skoro deceniju, kao uigran tandem, jedan drugom drže leđa, pomažu i vode kampanje, manipulišući narodom i sirotinjom sa obje strane Drine. Iako se ne podnose, ipak se međusobno pomažu, jer imaju zajedničke interese. Dodik bi izbore izgubio još 2014. godine da mu nije bilo otvorene podrške Vučića, koji mu svake izbore priskače u pomoć, a sa druge strane sa lažnim oreolom velikog „patriote“ i „nacionaliste“, koju mu je izgradio Marić, J. Vučićević, srbijanski žuti tabloidi i UDBA, Dodik dobro dođe Vučiću da brani u javnosti njegovu izdaju Kosova, sklapanje štetnih sporazuma, postavljanje carine, granice i prelaza sa raspetim Kosovom, na kome je Vučić ugasio sve srpske institucije prebacujući nadležnosti Albancima i Prištini, predstavljajući izdaju nacionalnom pobjedom.
Ma koliko se trudili da manipulišu narodom, o Vučiću i Dodiku konačan sud daće pokoljenja, vrijeme i istorija, a iako budu milostivi siguran sam da neće biti ni blizu prolazne ocjene i da će ostati zapamćeni kao izdajnici i nesreće svog naroda, sluge i marionete svjetskih moćnika koje su igrale na povocu kako im mentori narede, izdajući svoj narod zarad mrvica vlasti i ogromnog bogatstva koje su stekli na muci i pljački sopstvenog naroda i države.
Iako „Vođa“ najbolje opisuje današnja vremena i slijepce koje nas vode u provaliju, predstavljajući se lažno kao nekakve mesije i spasioci, veliki Radoje Domanović u svojoj „Stradiji“ ismijavao je na sjajan način običaj naših vlastodržaca da se međusobno čašćavaju ordenjima, a kratak odlomak slikovito opisuje naša potonja vremena, iako je pisan prije više od 100 godina.
„Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama. Retko ko od siromašnijih nosi jedan orden ili dva, inače je svaki toliko načičkan da mu se ni odelo ne vidi. Poneki ih toliko imaju da ne mogu ni da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja.
Jedva sam mogao koračati kroz tu masu slavnih ludi što me okružuju i guše se ko će se progurati bliže meni. Čak se neki i zavadiše oko toga, a čuli se i prekori onima što su dugo uz mene.
— Pa nagledali ste se, valjda, već jednom; pustite sad malo i nas da vidimo.
Ko god priđe meni, odmah žurno stupa u razgovor da ga ne bi ko potiskao.
Već mi dosadiše ista te ista pitanja sa čuđenjem:
— Odakle si?… 3ar nemaš nijedan orden?…
— Nemam.
— Koliko ti je godina?
— Šeset.
— Pa još nijedan orden?!
— Nijedan.
Povikaše glasovi kroz masu, kao ono na vašaru kad se čudovišta prikazuju.
— Čujte ludi: čovek od šeset godina bez i jednog jedinog ordena!
Gušanje, graja, vreva, tiskanje sve jače i jače, a iz sviju ulica se svet zgrće i navaljuje da prodre kroz masu da me vidi. Najzad dođe i do boja, te se umeša i policija da uvede red.
I ja sam njih, pre nego što se počeše tući, nadovat, ovog-onog raspitivao o zaslugama zbog kojih su odlikovani.
Jedan mi reče da ga je njegov ministar odlikovao za retke zasluge i požrtvovanja prema otadžbini, jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je, pri pregledu, nađeno samo dve hiljade dinara manje nego što treba da bude. „Pravo je“, govorilo se, „jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini.“
Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo.
Jedan je opet odlikovan što je prvi primetio i konstatovao da se reč knjiga vrlo interesantno svršuje na a, a počinje sa k.(…)“
Odlomak iz „Stradije“ Radoja Domanovića.
