Параноични ухода

На челу Републике Српске налази се ухода, параноична особа која манично прати и шпијунира своје грађане видјевши у њима своје непријатеље, завјеренике и стране плаћенике. Умјесто да покуша повући потезе којима ће поправити тешку материјалну ситуацију својих грађана, како не би били најсиромашнији дио Европе са највећим процентом незапослених младих особа које се масовно исељавају тражећи хљеб и посао, ухода сву енергију троши на манично праћење и прогањање поданика. Слично Енверу Хоџи, који је строго контролисао сваки одлазак и улазак у Албанију и на границама подигао 600 000 бункера како би Албанце оградио од остатка свијета, и Додиков „сигурими“, тајна служба коју води службино послушно куче Предраг Ћеранић, строго контролише сваки сусрет са неким странцем и путовање грађана Српске у иностранство. Тако је преторијанац Ћеранић извјестио параноичног шефа како су новинари БН телевизије путовали до Лондона, и одмах су у својим главама измислили теорију завјере која је тобоже усмјерена против лажног Оца нације.                                                                                         

Сузана Рађен Тодорић и Жељко Раљић готово три деценије су у новинарским водама, прошли су све степенице од новинара-дописника, водитеља, колумниста до уредника, и каква то сада њима треба обука у Лондону да би радили свој посао!? Да ли је могуће да неки новинар не може отпутовати у иностранство на семинар, или одржати неко кратко предавање о својим искуствима и раду, а да шизогене структуре у свему не умисле некакве опасне теорије завјере које су уперене против режима?                                                                

Срамно је што власти и окупиране институције, умјесто да раде свој посао, снимају, прате и уходе новинаре, политичке противнике и своје грађане, покушавајући у свему видјети неки непријатељски чин. Иако многима дјелује помало комично шизогено понашање челних људи режима, ипак је ситуација веома озбиљна. Милорад Додик се нажалост претворио у Илију Чворовића, а параноични напади постају све озбиљнији.

Више од пет година, у маниру већине комунистичких диктатора, упорно се измишљају страни и унутрашњи непријатељи, завјереници, Сороши, агенти, обојене и наранџасте револуције, и цијела нација постаје талац и жртва сталне вандредне ситуације, медијског притиска и девијантног понашања неколицине особа на врху система. Додик је свјестан како је прије тачно 20 година уз помоћ сорошевих фондација, долара и НАТО тенкова, на силу са свега два посланика дошао на власт, и велико искуство у прљавим пословима додатно утиче на појачане страхове, јер мисли погрешно да су сви као он, и да су спремни урадити све како би дошли до неког циља.                                                         

Клиничка слика параноје (параноја у преводу са грчког дословно значи лудило) је да особа која прати од овог душевног поремећаја има сумануте идеје прогањања и умишљене величине, проживљава нелагоду и страх јер не може да разликује машту од стварности. Психопатолошки симптоми параноје везани су за вјеровање особе да је мета неке завјере, и због тога се јављају маније прогањања.

Чудно је што струка упорно ћути јер је дијагноза и за лаике, а не љекаре и стручњаке, више него јасна, и што нико не покуша да одговарајућом терапијом умири узнемирене особе, и тиме допринесе смиривању ситуације и напетости у друштву. Много је балканских шпијуна и диктатора екранизовано и исмијано како би се скренула пажња друштву на девијантне појаве и личности, али упркос свему грешке се упорно понављају а народи изнова постају жртве неодговорног и шизогеног понашања својих диктатора.

 

Небојша Вукановић