Оригинални Допис и Тужба

                        По први пут јавности објављујемо писмо и Тужбу коју је због штеточинског понашања против Григорија Дурића поднио др Владислав Турнић, бивши предсједник Црквене православне општине града Дубровника. Др Турнић у својој Тужби наводи и низ занимљивих детаља и разговора са Григоријем, који бацају ново свјетло на лик херцеговачког владике.

       

                         СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 

                                                  БЕОГРАД, Краља Петра Првог бр. 5

 

На знање     Епархији Захумско херцеговачкој и приморској,      Мостар

Премет:   Пријава и тужба против Григорија Дурић, владике Епархије Захумско херцеговачке и приморске,  због штеточинске активности,  на штету Срба и на штету  Српско  –  Православне  Цркве.

Уводна објашњења

Ја  –  као Србин и припадник Православља,  имам дужност,  обавезу и право,  да како знам и колико могу,  да подузмем што је потребно,  да се Срби и Српско  –   православна Црква заштите од деструкција и пропадања.

Шутјети  –  значило би сагласити се.   Прешутјети  –  је близу некој врсти саучесништва.  –  Тако ја сматрам   –  и још нешто   :

На првој години  Медицинског факултета у Загребу сазнао сам: Прво правило лијечништва је : „ Не шкодити“., „не правити штете“   Значи:  –  прво треба пазити да се не направи штета, а онда   –  како се зна и умије учинити да буде добро  –  или да буде боље.

На латинском се обичава казати:  Primum   non nocere. – Један професор латинског ми је рекао, да би било још боље и правилније:   Nihil nocere   –   primum est.

Тад сам се питао:  „Па како се може штетити ?“  –  Касније   –  у животу видио сам да се може штетити,   ако се не пази.  –  Сагледао сам,  да се у свакој људској дјелатности може наносити штета, а да би прво правило у свакој људској дјелатности требало да буде:   Primum –   non nocere!

Учињена штета се тешко поправља и оставља дугорочне лоше посљедице. Тако гледам и у овој мојој критчној анализи о активностима владике Григорија.

Пријава   –   тужба

I    Због изјаве владике Григорија, која дјелује штеточински на вјеру и на осјећај националне припадности код српског народа.

II     Због давања отказа канцеларијског простора 15 m2 који служи за рад вијаћа Српског народа, без разматрања посљедица.    Приликом отказа није се показало нити мало интереса када ће се, нити гдје ће се моћи пронаћи други простор за рад, нити да ли ће бити одговарајући. Није се размишљало нити како ће се даље обављати потребни послов вијећа, нити да ли ће се осипати чланови вијећа (сви су волонтери) због потешкоћа и немогућности извршавањ преузетих обавеза.

 III    Због лошег, непримјерног односа владике Григорија према Вијећима Српаког народа Дубровника и Жупаније дубровачко неретванске, односно према члановима вијећа     –   дубровачким парохијанима,  волонтерима.

Образложење:                            

I      –    Дана 11.4.2016.,  за вријеме свечаног пријема претставника локалне власти, вјерских заједница и грађанства, владика Григорије са својих 49 година живота, у својем поздравном говору, између осталог,   рекао је: „Ја сам прво хришћанин,   па онда Србин.“

Коментар:     „Наопако говори и наопако ради“   –  мислим да би рекао наш патријарх Павле,   као што је рекао за његовог (владике Григорија) претходника и учитеља.

Хришћанин је католик, православац и протестант.     Народ, поготово онај дио којег се на разне начине страши   (страх  –  као политички метод владања и као политика асимилације)  ће то схваћати и тумачити:  „Владика није рекао   „да је он прво православац“,  већ је рекао   „да је он прво хришћанин“  –  значи   важније је бити и католик или протестант,   па онда Србин.“

На овај начин се замагљује, умањује се осјећај српства,   слаби отпорност према националној и вјерској асимилацији. Оваквим изјавама унаша се збрка,  конфузија у значај вјерског и националног осјећања за Народ  !   Унаша се схваћање да је важније („прво“) бити вјерник католик, православац или протестант,   а тек онда   –   од другоразредне важности је  бити Србин. Изречиним изјавама владике доприноси се разсрбљивању Народа. Такође изреченим изјавама владике Григорија не јача се осјећај припадности  Српству,   нити Православљу  !

Такав концепт владике је врло опасан за судбину нашег Народа и Православља,  –  дјелује деструктивно на јачање вјере и националне свијести.

Тко зна колико дуго владика тако говори.  Тко зна коликом броју подређених свештеника, а и грађанима, је  „усадио“  таква осјећања.   –   у 11. мј. 2015. дуже сам разговарао  са II парохом С. К., протојереј-ставрофор. При крају разговора, ја га ништа нисам питао, самоиницијативно он ми је рекао:   „ја сам прво хришћанин   –  па онда Србин.“

Упозоравајуће информације

  • Познато је у Дубровнику више случајева, гдје су и факултетски образовани родитељи прекрстили своју дјецу на католичку вјеру. Од неких су се чула објашњења, да дјеца од кад су прешла на католичку вјеру више немају непријатности ни потешкоћа на које су раније наилазили.
  • Прије 15 или више година др. сц. Антоније Ђукић, проф. статистике и метеорологије, објавио је у Слободној Даламацији резултат анонимних анкета код студентске популације.   На питање о важности да особа у браку буде исте вјере, могло се заокружити:   –  да им је то веома важно   –   или да им је то мање важно  или  –  да им је то најмање важно.

Резултати:

  • Највећи број католика је заокружио да им је то веома важно.
  • Највећи број муслимана је заокружио да им је то мање важно.
  • Православци су заокружили да им је то неважно.
  • Прије нешто више од двије године преко Радио Москве чуо сам да је у Хрватској од 1990. око 20. 000 православних прешло на католичку вјеру.

То је упозоравајуће и забрињавајуће   то је огроман број садашње генерације   –   тко зна колики ће бити број њихових будућих потомака.    То је резултат лошег, неодговарујећег претходног рада са тим народом.   То се може лако констатирати, ако се компарира с радом у другим бројнијим вјерским заједницама.

Јачајући вјерско и национално,  међусобно се јача и вјера и националност.      Слабљење једног    –   води ка слабљењу и другог.

Како то раде други:

  • Пред петнаестак година преко Радио Загреба чуо сам да је један свећеник између осталог рекао: „Моја је дужност да проповједам богољубље,   домољубље  и  човјекољубље.
  • Пред десетак година преко Радио Загреба чуо сам како један католички свећеник на повратку са мисије у Аустралији између осталог је рекао: „Мој главни    –   најважнији задатак    –   био је    –    да сакупим све Хрвате и да их сачувам од асимилације.“
  • Можда пред десетак година сам преко Радио Загреба чуо  како су код постојећих црквених прописа у Њемачку упућиване мисије и мисионари, понекад без икаквих новчаних средстава, да се сами тамо снађу како знају. Називали су се „Хрватска католичка мисија“ или „Хрватски католички мисионар“.  Циљ им је био организирање што бројно већих католичких заједница ради очувања од асимилације. Том приликом сам чуо како је резултат тих мисија био, да су у Њемачкој најбоље организиране католичке заједнице.

Додатна важна сазнања

  • Од истакнутих социолога сам прочитао: –   Свака друштва, односно заједнице, које не уграђују или немају уграђене механизме за уклањање слабости (неквалитетног),    –   осуђена су на пропаст.   –   Данас   –   једино успјешно може конкурират онај који брзо учи   и брзо примјењује научено.  Такав може напредовати.

II     Отказ вијећима српског народа Града и Жупаније дубровачко неретванске, датиран 11.4., а примљен је 13.4.2016. године. Отказ је дат за кориштење 15 m2 канцеларијског простора, без претходног разматрања и без гласања у Црквеном одбору.   –   Према мојим сазнањима за многе одлуке у надлежности Црквеног одбора, чланови тог Одбора ни не знају. Таква пракса траје годинама, без изјашњавања чланова. За отказ је написано објашњење: „због проширења постојећег Музеја икона на другом спрату“. Отказ је потписао потпредсједник Црквеног одбора. У претходном разговору са првим парохом, парох није прихватио да се размотри проблематика и потребе српске заједнице у оквиру законских права, већ је рекао да се треба фокусирати само на отказ. Овдје истичем, да свештеници НИКАДА нису разговарали са претставницима српских вијећа, нити са народом нису разговарало о потребама и праву Народа. Никада се није разговарало нити о програмима или пројектима за његовања и чувања, националног, вјерског и културног идентитета.

Постоји основана сумња да је владика иницијатор о отказу, односно да је одлуку донио владика, те казао свештеницима да то проведу   „због потреба проширења простора Музеја“.

Предметна канцеларија се налази на првом кату, има свој посебни улаз. Музејски простор се налази на другом кату. На цијелом сјеверном зиду просторије Музеја налази се библиотека (то може бити резервни простор за слике). Код простора Музеја постоји западно просторија, најмање 15m2. Такав простор постоји од 1953., када је Музеј отворен, за исти број вриједних тадашњих и садашњих експоната.  Није изнесено никакво објашњење у вези потребе „проширења Музеја“, нити потребне хитности.

Постоје индиције да је то у вези владики познате комерцијализације приземног простора. Није исказан нити један објективни разлог   –  за потребу проширења.

О дијелу рада вијећа српског народа

Српско народно вијеће Града Дубровника има 15 чланова.       Српско народно вијеће града      Метковића има 15 чланова.       У Жупанији дубровачко неретванској има 25 вијећника.

Предсједник Вијећа Града и Вијећа Жупаније је др. сц. Милорад Вукановић, дипл. проф. повијести и филозофије. На тајним гласањима у вијећима од свих присутних биран је три пута на ове дужности.

Сав рад у вијећима обавља се волонтерски.  У вијећима се активно обављају важни послови за заједницу, као што су:   –   рад на стамбеном збрињавању избјеглих Срба са станарским правима.  Рад на регулирању мировина   –   пензија и докумената.  Обиљежавања свих светковина и комеморација значајних за Србе.  Рад на прекогранчној сарадњи. Научни, архивски и истраживачки радови, публицирања, контакти са Српском академијом наука и уметности у Београду. Одржавају се разни састанци о извјештајима о раду и пословању за Град и Жупанију.  Обављају се и други послови   –   све волонтерски.

Без Вијећа  Срби овдје не би могли користити многа права из законских могућности  !

Сав досадашњи рад и достигнути ниво обављао се у споменутом канцаларијском простору 15 m2 на првоме кату, Улица од Пуча бр. 8. За њу се из средстава Града плаћа 2 000 куна мјесечно.  Осим простора за три Цркве и канцеларијских простора Парохије и простора Музеја, Парохија располаже на градском подручју и са 20 станова, и са 11 пословних простора, што се све изнајмљује. У згради у Улици од Пуча бр. 11 налази се стан којег сада користи парох С. К., друштвене просторије „Дворана Владике Ђорђа Николајевића“, неискориштени стан на трећем кату, те неискориштено поткровље у којем је некад становала обитељ Љепотица.

Разумни човјек не може схватити да у толико разних простора не буде простор за друштвено   –   културни важни рад за послове и потребе 3.460 Срба.

Сви у вијећима сматрају да одговарајући канцеларијски простор за рад вијећа треба да буде у власништву Парохије.   То је веома важно и данас   –   и „сутра“   –   за потомке, да просторије за рад вијећа буду  што ближе Цркви и у прометној улици.  Постоје бројни  –   важни разлози који говоре у прилог наведеног.

III      Након примитка отказа није се успјело са Епархијом у телефонским контактима разговарати са владиком, нити договорити састанак    (четворица чланова вијећа, сваки  3 – 4 пута телефонски контактирао Епархију),   иако је владика на Велику Суботу био у  Дубровнику.

Тешко се може отети утиску, да се владика Григорије понаша као да се однародио. Не одазива се на телефонске позиве чланова Вијећа, претставника српског народа; не разматра њихове потребе и програме, нити исказује своју вољу да им помогне. Очигледно је да нема интереса.

 Било би прилично мањкаво, кад не би приказао и ранији однос владике према парохијанима.   Ја и овога пута жалим се и на већ раније лош и непримјеран однос према дубровачким парохијанима.

Послије вишекратних мојих молба за пријем код владике Григорија у току неколико мјесеци 2001., одређен је за пријем 17.10.2001.   Замолио сам проф. Вукановић Милорада да ме превезе аутом до Требиња. Пошто је Вукановић М. проф. хисторије и филозофије, магистар повијесних знаности 1986., а и био је претсједник Српске демократске странке у Дубровнику, те члан Црквеног одбора СПЦО_е у  Дубровнику. Мислио сам, да тако можемо врло квалитетно информират владику о проблематици Срба на овим просторима.

У договорено вријеме били смо у канцеларији Епархијског дома у Требињу. Кад је владика Григорије дошао, рекао је да му је жао што смо дуго чекали, да је имао непредвиђених послова, и да је мало прехлађен. Ја сам му кратко претставио проф. Вукановића и себе, информирао га кратко о мојој породици из које више нитко није жив осим мене. Понешто сам га информирао и у вези наслијеђеног дијела имања, који сам у 4. мј. 2001. писмено понудио Епархији, као мој поклон. Након још неких информација, препричао сам владики мој разговор са господином Вукомановић Радом, протојерејом-ставрофором, ранијем пароху дубровачком.    –   Један или два мјесеца прије његовог одласка из Дубровника 1997., кад ме је видио у Храму Св. Благовјештења рекао ми је: „Дођите докторе да разговарамо.“    –   „Ја мислим да за 50 година више неће бити Срба у Дубровнику“,   –   рекао је у току разговора прото Раде Вукомановић.  –  Потом сам рекао владики Григорију да смо дошли да разговарамо о проблему биолошког пропадања Срба, њиховог нестајања на овим просторима.   –   Тад ме владика Григорије прекинуо у излагању и рекао: „Сад морам ићи. Доћи ћу у Дубровник, па ћу саслушати све стране    –   и онда рећи   –   овако    –   или    –   онако.“   –  Ја сам му тада рекао: „Ту Вама ја нећу моћи рећи ништа добро.“   –   Владика је устао, рекао је да ће нам сад послати у собу гдје смо се налазили, Видослов   –   Саборник Епархије.   –   Поздравили смо се. Владика је отишао, а ми смо остали, чекали Саборник.   –   Послије пола сата чекања, дошла је једна госпођа. Кад нас је угледала,  упитала нас је: „шта ви ту чекате?“   –   „Саборник  –   Видослов    –    обећао је владика, да ће нам се донијети“   –   одговорио сам.  –   „Биће заборавио. Сад ћу Вам ја донијети“,    –   рекла нам је.    –    Кад смо добили Видослов, отишли смо.

Разговор са владиком је трајао највише двадесетак минута, а на тему биолошког пропадања Срба   –   неколико минута.   –  Проф. М. Вукановић, осим поздрава није доспио проговорити ниједну ријеч.

Од владике никада више нисмо позивани на било какве разговоре.

Ради бољег сагледавања ситуације навест ћу и ово:   владика Григорије је тад имао 34 године. Проф. Вукановић М. је имао 55 година, а ја 72 године живота.

Када смо изашли из Епархије, на улици сам сусрео једну познату мјештанку. Препричао сам јој мој разговор са владиком Григоријем, те је упитао да ли би ми могла објаснити поступак владике.   –   На то се она грохотом насмијала, те ми је рекла: „Шта Ти је. Ти си наиван. Њих ти то не занима. Па владика  –  чим је изашао из собе у којој сте разговарали,   одмах је заборавио што је говорио и разговарао   –   и са ким је разговарао.    Њега занима само бизнис.“

Мој коментар:     –    Да ли је такав поступак владике могао бити користан за православље и српски народ  ?  Ја сам остао запрепаштен, јер сматрам да је то веома важан проблем, ако не и најважнији овдје у овом периоду, јер се ради о пропадању  –  нестајању људи, православаца, Срба.    –   Послије дугог чекања на пријем код владике, дошла су двојица парохијана. Можда је могао нешто сазнати што би користило за православне у Дубровнику.   –    Зар не би било мудро   –   барем саслушати два православца   –   па размислити.

         Вјерујем да Светом Синоду могу бити занимљива слиједећа сазнања:

  • Парохија дубровчка се налази у саставу Епархије Захумско – херцеговачке и приморске од 1930. године. 2)   Од 1803. дубровачки парохијани (Скупштина Срба домићина Дубровника) одлучују којег ће пароха изабрати. То право је трајало до 1953.

Цијењеним члановима Светог Архијерејског Синода желим добро здравље и успјешан рад,   како каже наш  Вук Стефановић Караџић    „Нека сваки Србин учини за Србе и Србију толико   –  колико може  –  и то је доста.“

                                                                    Са великим поштовањем

 

Др. Турнић Владислав

20 000  Дубровник, Пут од Босанке, Р. Хрватска

Дубровник, 1.6.2016.

Постскриптум:   Светом Архијерејском Синоду прилажем:  1) Краћу аутобиографију   2) Пет фотокопија докумената за информацију о неким ранијим поступцима.