palpal

Омаж недужним хрватским жртвама – цивилима у селу Кијев До

Требиње и већи дио Херцеговине имали су веома часну улогу у протеклом рату, припадници Требињске бригаде и Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске борили су се храбро и часно, нису чинили злочине и убијали цивилно становништво, што Херцеговцима служи на част и понос. Ратко Драговић Клек у својим мемоарима, као и остали официри Хрватске војске, веома похвално су говорили о храбрости и чојству бораца Бобанске чете, под командом славног војводе Недељка Видаковића, али нажалост управо се на Бобанима, у селу Кијев До, 13-ог новембра 1991.године, догодио ужасан злочин над недужним хрватским цивилима, који су починили резервисти из Црне Горе.

Никшићанин  Синиша Симовић, резервиста бивше Југословенске народне амрије, дошао је војним возилом 13.11.1991. у Кијев До, и на кућном прагу, без икаквог разлога и повода побио мјештане, недужне старце, мушкарце и жене, од којих је најмлађа жртва имала 59 а најстарија 86 година. Симовић је одмах ухапшен, одведен у притвор у Сарајево, гдје је 1991. године било сједиште Војне области и Војног Суда, и због почињеног ратног злочина над цивилима осуђен пред Војним судом у Сарајеву на 20 година робије. Након повлачења ЈНА из Сарајева, априла и маја 1992. године, робијао је у Нишу, а након што је тешко оболио пуштен је кући, и умро је у Никшићу након рата од тешке болести.

Шта је био мотив, разлог и повод да Симовић дође у Кијев До, етнички мијешано село у близини границе са Хрватском и Дубровником, у коме су до рата скупа живјели Срби и Хрвати, и почини ужасан злочин није познато. Неки од Хрвата који су преживјели масакр склонили су се код комшија Срба, честитих домаћина у сусједним селима који су их чували и спасила животе, а Срби из Кијева Дола су сахранили убијене цивиле у њихове гробнице, упалили свијеће, на шта су им потомци жртава веома захвални. Ипак овај злочин оставио је последице и трага, односи међу комшијама нажалост нису као што су били до рата, иако су злочин починили црногорски резервисти и злочин има име и презиме, па ниједна српска кућа у селу није у цјелости обновљена нити се неко вратио да живи на свом огњишту.

Жао ми је сваке недужне жртве у овом рату, ма како се она звала, ком народу и вјери припадала, а посебно ми је жао када пострадају дјеца и стараци. Обишао сам и снимио многа стратишта од Варивода, Кистања, Уздоља и Грубора код Книна, гдје је након „Олује“ стријељано више десетина српских стараца који су остали на својим огњиштима, слично као у Кијеву Долу, до Сијековца на Сави, Ахмића, Грабовице, Подриња, па је ред да се направи кратак документарац о страдању цивила на Бобанима. Надам се да ћемо сви извући поуке и након 20-ог вијека страдања овај вијек живјети у миру, поштујући све жртве и осуђујући сваки злочин, ма ко да га је починио. Увијек се треба сјетити поучних ријечи блаженопочившег патријарха Павла, током посјете мученичким и пострадалим Пребиловцима 1991. године, када је и прије почетка рата и сукоба визионарски упозоравао да се не смије починити ниједан злочин и убиство из мржње и освете, јер се тиме вријеђају сопствене огромне жртве из прошлости.

Имао сам 12 година када се догодио овај злочин у Кијевом Долу, а за страдање хрватских цивила сазнао сам случајно, прије неколико година, јер о њему нема пуно записа и текстова ни у хрватској штампи. У више наврата од тада сам сам обилазио споменик, који је подигнут на мјесту гдје је пострадала једна жртва, у миру одао почаст и дуго проучавао, читао и истраживао шта се то догодило тог 13.11.1991. године.

Овог 13-ог новембра нисам могао доћи у Кијев До јер сам био у Бањалуци, на завршном скупу опозиције, али сам прије неколико дана посјетио село и снимио прилог као мали омаж недужним жртвама, са надом да се нешто слично никада више неће поновити и да ћемо сви учити на грешкама из прошлости, васпитавати генерације које долазе да поштују а не да мрзе људе који су друге вјере и нације.

Погледајте кратак видео испред споменика у Кијеву Долу…