palpal

  Okusi pravde i niske strasti

Glavni urednik RTRS-a Siniša Mihailović ima razvijenije čulo mirisa i okusa od grizlija ili psa, pa je na udaljenosti od 300 kilometara, iz uredničke fotelje osjetio kakav je okus pravde u Trebinju i reakcije građana na Odluku Ustavnog suda Srpske.

Neskrivena mržnja i ostrašnjenost režimske sinekure je fascinantna, jer gotovo da nema dana da Mihailović meni ne posveti neki tekst, prilog, kolumnu, zloupotrebljavajući okupirani Javni servis za prljavu propagandu i privatne obračune. Iskreno, u tome jako uživam, jer uprkos snažnim nastojanjima režimska propaganda ne uspjeva da mi odbije pera i  da me diskredituje, već samo pokazuje da sam za njih veliki problem koji ne znaju kako da riješe. Svakoga mjeseca plaćam više RTV pretplata RTRS-u, i tako finansiram prljavu kampanju protiv sebe, što nekom djeluje šizogeno, ali kao legalista poštujem zakone i Ustav Srpske.                                                                                           

Na ovim prostorima do sada je bilo imenovano na stotine savjetnika, ali nikada se o nekom nije pisalo i govorilo tako uporno. Moja savjetnička plata (4,5 * 475 KM – 2 138 KM) postala je predmet posebne pažnje i jedan od najvećih problema i troškova u državi. U snovima i tekstovima režimskih sinekura ona stalno raste, i trenutno prelazi 4, 5 ili čak 7 hiljada maraka? Sudeći po nervozi i burnim reakcijama režimskih struktura, sve i da je tolika, ne bi bila nezaslužena!                                               

Da se u Dodikovoj Srpskoj dobro živi, medijska pesnica režima ilustruje činjenicom da sam uspio od novinarske plate kupiti jednosoban stan i auto? Nakon porodice, rodbine i kostiju predaka, urednik Fabrike mržnje, laži i zla  počeo je da češlja i moju imovinu. Šta nekog boli briga kako sam kao novinar prije 10 godina kupio stan ili polovno auto? Nisam kockar, narkoman ili alkoholičar,  radim od svoje 16 godine, nekad kao fizički radnik, istovarivač šlepera, argat na građevini, farmer, trgovac, privatnik, a potom profesor, novinar, savjetnik, i valjda je logično da nakon 20 godina rada mogu nešto da uštedim i stvorim! Nijednog se posla ne stidim, i važno je da nikom nisao nešto oteo i oštetio državu, za razliku od vas razbojnika koji, sa manjim prekidima,  već 20 godina pljačkate narod i državu, pretvorivši većinu građana u ubogu potlačenu sirotinju i roblje koja jedini spas vidi u bjekstvu sa ovih prostora..                                                              

Dobri novinari su uvijek bili cijenjeni, i Siniša M. Bi morao da zna da sam radeći za BN, pišući za Buku, Dan, svoj blog, Radio Koronu i druge medije imao veća primanja nego danas!? Nikad to nisam govorio i isticao, ali dušebrižnici neka imaju na umu da sam se kao profesor u školi još 2009. godine odrekao pola svoje plate i norme u korist sina poginulog borca koji je bio nezaposlen, i ustupio mu svoje časove! Neka nađu još nekog radnika u Srpskoj koji je pola svoje plate nekom ustupio dobrovoljno, pri tome nikad to nisam javno govorio ili koristio u kampanjama za promociju!

Dok me nisu prodali i protjerali, svi obespravljeni, siromašni i poniženi u Hercegovini su u meni imali iskrenog zaštitnika, i bilo je dovoljno da moćnicima kažu „Zvaću ti Vukana“, i problem bi odmah bio riješen! Ipak većina to nije znala da cijeni i nije željela institucionalnu zaštitu, a ova vaša nervoza i muke koje vam zadajem iz egzila pokazuju da bi stepen sloboda, ljudskih prava, pravde i reda bio daleko veći da sam 2014. dobio nekoliko stotina glasova više i postao narodni poslanik.

Ipak napokon se u nečemu slažem sa Sinišom M! Tačno je da u Trebinju, kao i cijeloj Republici Srpskoj, ima puno tajkuna i ratnih profitera koji su prve milione zaradili na ratnom švercu nafte, kafe, cigareta, i da je 90% građana socijalno ugroženo.  Nažalost na udaru Lukinog reketa nisu bili tajkuni, već vlasnici malih piljara, butika, kafića i prodavnica, koji  pokušavaju prehraniti svoje porodice sa malim poslovima i dnevnim pazarima od 150 ili 200 maraka.                                                               

Apsolutno se slažem da treba ispitati imovinu ratnih profitera i dezertera, i zalažem se da se krene od vrha, najvećih i najbogatijih. Prvo bi trebalo ispitati imovinu predsjednika naše napaćene Otadžbine, čija firma „Igokea“ je tokom rata više puta kažnjavana zbog izbjegavanja plaćanja poreza državi i vojsci, velikog šverca nafte, cigareta, kafe i druge akcizne robe.                                                                              

Ako je RTRS za kratko vrijeme detaljno pretresao stanove i imovinu mojih skornika do trećeg koljena, red bi bio da uzmu poveći notes i popišu hacijende, vile i stanove čelnika režima, od Monte Karla, Beča do Jadrana, Beograda, Kopra i Kipra.. Pravdedno raspoređena nelegalno stečena imovima 10 prvih tajkuna i političara, bila bi dovoljna da za kratko vrijeme preporodimo sirotinju. Za Trebinje nemoj brinuti jer je imovina našeg gradonačelnika, bez novog taksija, televizija i brojnih tašna-mašna firmi, dovoljna da Fond solidarnosti radi narednih 5 godina.

 

Nebojša Vukanović