Одрпана гладна дјеца и лажне патриоте

Када сте чули неког родитеља да упорно говори и понавља „Ја много волим свог сина“, „Ја пуно волим своју кћерку“, „Своју дјецу волим највише на свијету…“? Љубав, пажња и посебан емотиван однос родитеља према својој дјеци је природна, подразумјева се, и зато веома чудно дјелује када неки родитељ упорно пред другима нападно наглашава и истиче своју љубав према сопственој дјеци. Уколико ти родитељи живе раскошно, а њихова дјеца су гладна, одрпана, исцрпљена, уплашена и понижена, уколико морају да бјеже из трошне куће јер је она хладна, у њој нема хљеба, хране и услова за нормалан живот и одрастање, у њој влада насиље и страх бахатих родитеља над слабашном и пониженом дјецом, онда схватите да је родитељска прича о љубави лажна, и да само представља маску и покушај неодговорних бахатих родитеља да од свијета сакрију лош маћехински однос и злостављање своје дјеце.

Пренаглашена прича и исказивање лажне љубави Додика, Жељке, Кошарца, Шпирића и осталих челника СНСД-а према Републици Српској је управо покушај компензације и прикривања свог зла које су учинили грађанима Српске. Не могу родитељи причати о некаквој лажној љубави према својој дјеци, народу и отаџбини, уколико се (ономо)они свакодневно гозбе по најскупљим ресторанима, возе скупе лимузине и бахато живе у раскошним вилама и хацијендама, а истовремено њихова гладна дјеца преврћу контејнере, просе и траже милостињу.

       

Да (ономо)они истински воле Републику Српску и њене грађане, не би је овако системски разорили, опљачкали, распродали, задужили и раселили. Не би Република Српска у 21-ом вијеку била најсиромашнији и најнеразвијенији дио Европе.

Додикова маркетиншка акција и спот РТРС-а „Мисли на отаџбину, својим кораком“, у коме се говори о слободи, правди и истини, је врхунац крајње дволичности и огавности однародњеног режима који је изгубио сваки контакт са реалношћу.

Толико смо окупирани и поробљени да се тихо шапутање у кафани, изношење става или стављање „емотикона“ на друштвеним мрежама сматра храбрим јуначким дјелима. Више има живота на Плутону, Антарктику и Јупитеру, него истине у Додиковим ријечима, РТРС-у и осталим режимским медијима и слугама. Више је воде и токова у Сахари, него права и правде за грађане у садашњој Републици Српској и додиковим корумпираним судовима.

Како би скренули пажњу са свог безнађа, сиромаштва и анархије у којој живимо, режим покушава разним акцијама, неискреним пренаглашеним србовањем и лажним патриотизмом, да пробуди осјећања код гладних како не би размишљали о себи и својој породици, немаштини са једне и објести појединаца са друге стране. Гладни и понижени се усмјеравају да размишљају о угроженом и напаћеном српству, умјесто о онима који су криви за њихов тежак положај.                                                      

Због тога грађанима хиљаде српских застава дијеле дезертери, ратни профитери, олош и лопови који су нас опљачлаки и побјегли 1992. када се крвљу стварала и бранила Република Српска. У мом Требињу акцију подјеле тробојки организују шура и зет, Илија Таминџија и Лука Петровић, милионери који су са црвеном књижицом преко ноћи стекли огромно богатство стекли а рат провели у Београду и Подгорици. Лажни патриотизам и србовање код већине грађана, оних свјесних и разумних који не насједају на јефтину пропаганду и трикове, изазива супротан ефекат. Управо због оваквог понашања дезертера, профитера, највећег шљама и партијских послушника, који би поново побјегли чим би мало загустило, многи не доживљавају и не прослављају Дан Републике као свој. Коме то пркосимо, коме показујемо неку лажну силу постројавајући кошаркаше, ловце и мажуреткиње, и шта значи пренападно истицање и махање српским заставама рецимо у мом Требињу, у коме је до рата живјело преко 80%, а саад преко 99% Срба?

Галама, пуцање, алкохол, вика, гуслање, наступи Баје Малог Книнџе и махање српским заставама није мјера за патриотизам, већ се он мјери односом према сиромашним, слабим, угњетаваним, пониженим и немоћним. Колико су јаке најслабије карике у друштву, толико је јака и Република Српска.

Себе не сматрам никаквим јунаком, али лажним патриотима препоручујем да умјесто дизања три прста и боце ракије, србовања и махања тробојкама улицама Требиња, Фоче или Бањалуке,  пођу са мном у Книн, Банију, Косово или Албанију, у којој сам још прије 10-ак година снимао репортаже и скретао пажњу на тежак положај наших сународника. У Книну, Дечанима, Великој Хочи, Широком Бријегу или Вуковару треба србовати и показати прави патриотизам, борити се за поправљање положаја наших обесправљених сународника, а не пити пиво уз гусле и махати српским заставама по градовима широм Републике Српске.

Лажне патриоте треба да штите обесправљене, слабе, гладне понижене и сиротињу, боре се против њихових злостављача и окупатора, јер ће тако шпоказати патриотизам и љубав према свом народу и отаџбини, помоћи Србима и српству много више него дижући три прста и српске заставе.

Небојша Вукановић