Нове блокаде ефикасних судова

Иако је стално на мети критике, наш правосудни систем некада зна бити задивљујуће ефикасан. И сам се некада дивим како наше честите и прведне судије знају бити брзе у рјешавању неких приоритетних предмета и сузбијати опасан криминал и преступе.  То потврђује и чињеница да је Основни суд у Требињу само у једном предмету за 7 дана донио два Рјешења о блокадама  који ми се отима нешто више од 2000 марака. Прво ме је праведни Суд казнио са 1000 марака јер се нисам јавно понизио и упутио извињење Љубу Вуковићу што је направио 24 милиона марака губитка ХЕТ-у као финансијски директор, а потом ми је отео нешто више од 1000 марака затезних камата и казни јер сам душевне боли Љубу Вуковићу платио са неколико мјесеци закашњења због Жалбе упућене Врховном суду, који је није ни разматрао јер је вриједност спора мања од 30 000 марака.

Судови су тако брзи и ефикасни да су већ, пар мјесеци од подношења Тужби, заказали рочиште по Тужбама Луке Петровића и Григорија Дурића, а честите требињске кадије очито желе да брзим пресудама сачувају повријеђене душе наших моћника.  Само једно питање у интервјуу, које је Суд оцијенио сугестивним, коштало ме је скоро 9 000 марака, и вјероватно сам први новинар у свијету који је кажњен због постављеног питања саговорнику? Гдје се то још у свијету људи оштро кажњавају и отима им се имовина због једног постављеног питања? Гдје се то још неко кажњава, и чак присиљава на јавна понижења, због истине, јер је и сам Љубо Вуковић на суђењу јавно признао да му кћерка Милица у Лондону има стан и фирму „Вуковић капитал ЛТД“

Суду су достављени бројни докази о власништву компанија, што се лако може проверити, али кадија Милена Кундачина за то пуно не мари, јер је њен задатак очито да штити моћнике а не право, правду и истину. Милијарде су покрадене и нико није одговарао, али зато се прогоне противници режима због истине и незгодних питања која се постављају  у јавности.

Морам признати да сам донекле поносан на чињеницу да имам више процеса него иједан криминалац и преступник у историји Херцеговине, и да се дигла кука и мотика да ме тужи и покуша отети имовину. Десетак спорова је завршено, већину моћника сам потукао сам без адвоката, а десетак тек треба да почне. То је показатељ да ипак нешто вриједим и да се режим очито јако боји истине. Вјерујем да моћници сада уживају у отетим новцима и пировим побједама, али морају бити свјесни да се најслађе смије онај који се задњи смије. Можда би им за наук могао послужити некада горди Григорије, који се хвалио како јако воли да ме тужи и отима новце, али на крају ипак са сузама у очима тешка срца поражен напушта Херцеговину и одлази у „далеку хладну земљу“ Њемачку.

 

Небојша Вукановић