Лукина капија

Послије „Анђелкине капије“, која је постала позната по серији „Рањени орао“, Требиње добија нову туристичку атракцију – Лукину капију. Наиме у склопу обимног пројекта реновирања и реконструкције више својих некретнина и палата на ширем подручју Требиња, градоначелник Лука Петровић на својој кући поставио је и нову капију од кованог гвожђа. Ништа не би било чудно да на Лукиној капији није постављен и знак СНСД-а, израђен такође од кованог гвожђа!?

   

Током бурне прошлости ових простора догађало се много тога, масони су стављали пирамиде, шестаре, троуглове на своје куће или споменике, крст, шестокрака и полумјесец су се могли видјети на вјерским објектима, комунисти су на сваком кораку истицали петокраку, али нико до сада на своју кућу није стављао знак неке странке. Случај са капијом оданог ген-сека помућеног разума потврђује да је СНСД-а права секта, да се ствара култ личности и вјера у лажног Пророка, те да је црвеним секташима партија изнад свега, изнад породице, државе и народа.

Колико год било ненормално, Луку Лучиана треба разумјети јер му је Партија и њен симбол, коју је поносно истакао на капији своје куће у требињском насељу Хрупјела, омогућила да за кратко вријеме приграби огромну моћ и богатство, уништавајући при томе друштво и државу којој нажалост припада. Проблем је што се једна оваква девијантна особа, коју красе грамзивост, похлепа, лажи и преваре, налази на челу једног града. Идолопоклонство и истицање страначке припадности на вратима породичне куће јасно показује да он није градоначелник свих грађана Требиња, већ искључиво присталица и чланова Црвене секте која је окупирала град и тренутмо ради шта хоће.

Последњих мјесеци Лујо је интензивирао радове на утврђивању куће у Хрупјелима и Загори, ограђујући се од народа велики  каменим бедемима, па ме тако умногоме подсјећа на свог имењака Луја 14, који је изван Париза саградио дворац Версај јер је сматрао да Лувр у центру Париза није довољно сигуран ако дође до масовне побуне гладних и обесправљених. Његовим трагом кренуо је и требињски краљ Сунца, Лујо Први Петровић, саградивши дворац са базеном у родном селу Загора, кога је окружио каменим зидинама дугим више од 700 метара. Око породичне куће у граду подигао је бедем висок најмање 5 метара, па гладни и преварени могу да навале, Лујо је сигуран иза утврђених зидина. У случају већег отпора и протеста, резервни положај је на Загори.

Тиранија и тоталитаризам буду и прођу, а Лукина капија са партијским знаком остаће један од симбола тешког периода унутрашње окупације нашег народа, кога је покорила бескрупулозна група грабежљиваца користећи слабости разједињеног и подјељеног друштва. Увјерен сам да ће временом Лукина капија постати већа туристичка атракција од „Анђелкине капије“, јер овакве девијације, куриозитети и споменици глупости ријетко могу још негдје да се виде.

Надам се да је требињски Лујо научио понеку лекцију из историје, која је јако карактеристична управо за комунисте и неокомунистичке партије настале од њих. Не треба ићи далеко у прошлост, довољно се сјетити покојног начелника Брода Милована Черека, који је годинама садио црвене руже у облику Социјалистичке партије у својој башти, а потом је дочекао да му Ђокица ефендија Брчак и екипа ставе свилен гајтан око врата, униште њега и његову породицу. Покојни Черек је био један од честитијих социјалиста, али нажалост на крају је сломљен умро у затвору када је испао из врзиног кола и више није био дио накарадног система.

Небојша Вукановић