Кад ће Сташа са крстом на Златиште?

Латинска пословица „Repetitio est mater studiorum“ код над би се могла превести и као „понављање је мајка добијања избора“. Већ годинама и деценијама постоји устаљено правило понављања ритуала, спинова и договорених препуцавања којима се смишљено подижу тензије међу народима у БиХ, а што доводи до хомогенизације и манипулације гласачким тијелом. Људи су сиромашни, гладни, обесправљени и понижени, али пред изборе пропагандне владајуће странке, лидери и пропагандна машинерија дају пун гас и убацују у пету брзину скрећући пажњу са основних животних проблема већине на колосјек лажног патриотизма, препуцавања и подизања међунационалних тензија.                                              

Да се полако приближавају општи избори показује устаљена реторика „вјечитих“ лидера и чињеница да се све више звецка оружјем, пријети, подижу тензије. Захјтев СНСД-а и шефа Клуба Сташе Кошарца за посебном сједницом Представничког дома због изјава Бакира Изетбеговића савршено се уклапа у стари и 100 пута већ виђени сценарио међусобних  предизборних препуцавања и набацивања лоптица Додика, Бакира и Човића.                     

Умјесто да се води скупштинска расправа о нарушеној безбједносној ситуацији, пуцњавама, убиствима и криминалном понашању полиције током истраге убиства Давида Драгичевића, хаосу и мафијашким блокадама Алумине, поскупљењу горива и основних животних намирница, масовном егзодусу становништва које бјежи од сиромаштва, безнађа, хаоса и анархије, Сташи и Додику савршено одговара да се пажња народа скрене на Бакира и његове бесмислене изјаве о пушкака и ракетним бацачима. Због тога је вандредна сједница ударна вијест на РТРС-у, АТВ-у и осталим дворским режимским медијима, који по задатку спинују јавност како грађани не би размишљали о суштинским животним проблемима.                                                

Нема сумње да ћемо наредних мјесеци гледати већ виђене сценарије, а питање је само дана када ће Сташа Кошарац са пајтосом Браниславом Дукићем организовати постављање крста на Златишту. Наиме непосредно уочи општих избора, 21-ог септембра 2014. године под окриљем мрака на Златишту изнад Сарајева постављена су два бетонска стуба без икаквих обиљежја, а Кошарац и Дукић су се хвалисали како је то спомен-обиљежје за настрадале сарајевске Србе и 6 500 заточених логораша.                                            

Ниједан крст и споменик у нашој прошлости није постављен без свештеника, тамјана и молитве, па је постављање два бетонска стуба представљало бласфемију,  богохуљење и класичну предизборну злоупотребу. Да је Сташи и СНСД искрено стало до обиљежавања страдања Срба у Сарајеву не би под окриљем ноћи постављали тајно два бетонска стуба, злоупотребљавајући патње људи за своје болесне циљеве и амбиције. Да је Сташи, Додику и СНСД искрено стало до патњи српских логораша не би дозволили да се крст минира, и не би послије избора напрасно ућутали и одустали од постављања достојног спомен-обиљежја, и чекали 4 године да поново сличном иницијативом дигну тензије.                                        

Сташа је постао посланик, Додик предсједник а Дукић добио синекуре, тако да су испуњена сва очекивања од представе која је изазвала велике тензије у Републици Српској и Федерацији, одакле су и дошли примитивци који су минирали стуб. Нема сумње да Сташа већ саљева нови бетонски стубић или смишља неку нову покварену подвалу и идеју како да манипулише народом и дигне тензије, како би популизмом, препознатљивим празнословљем и реториком придобио јефтине политичке поене, заборављајући своју „грађанску фазу“ када је прије 12 година са бошњачким и хрватским интелектуалцима  предлагао измјене Дејтона и прављење мултиетничке БиХ без ентитета.                                                         

Питање је само да ли ће већина поново да се понаша као рибица, која  се упорено пеца на исту удицу маскирану глистом или палентом, мислећи наивно да се ради о храни. Ако ништа нисмо научили свих претходних година, и ако колективно и даље  размишљамо и има коефицијент интелигенције као рибица, онда и не заслужујемо ништа боље.

 

Небојша Вукановић